Širenje kapitalističkog načina proizvodnje je, uz enorman porast sveukupnog bogatstva, umesto očekivanog blagostanja, većini sveta donelo nejednakost, destruktivne klimatske promene i relativno nazadovanje. Dodatno oslobađanje i širenje kapitala otvaranjem tržišta, privatizacijom, smanjenjem poreza i uloge države, te podsticanjem privatne inicijative, rezultiralo je nizom problema. S malim brojem izuzetaka, u srednjim i manje bogatim zemljama uspostavio se razvoj nerazvijenosti i odnos centra prema ostatku sveta, koji je ispravno zvati ekonomskim imperijalizmom. Najbogatije zemlje su takođe pogođene ekstremnim internim nejednakostima i materijalnom nesigurnošću za veliki deo radne populacije.
U tekstu će se kao centralni problemi prikazati niz strukturalnih zadatosti današnje političko-ekonomske situacije. Takođe će se pokazati da su dominantne ekonomske teorije, pomoću kojih se liberalizacija kapitala prezentuje kao univerzalno poželjan način porasta blagostanja za sve, jedna od najsnažnijih strukturalnih zadatosti koja sprečava promišljanje i razvoj drugačijih modela. Finalno će se u tekstu pokazati da, uprkos strukturalnim zadatostima, postoje elementi drugačijeg razvoja, vođeni javnim investicijama, koji mogu biti nosioci nacionalnih i globalnih politika za adresiranje trenutnih problema.
Progresivnim porezima i javnom proizvodnjom u obliku socijalne države, u mnogim zemljama se kroz veći deo dvadesetog veka proizvodila jednakost, kontrirajući nejednakostima i zavisnostima koje donosi kapitalistički vođen razvoj. Zadnjih se decenija, međutim, politikama liberalizacije kapitala i smanjivanjem progresivnosti poreza, smanjivao obim i egalitarni doseg javne proizvodnje. U istom su se periodu budžeti i celoviti proizvodni kapaciteti mnogih država smanjivali zbog prerane deindustrijalizacije, te međusobnog takmičenja država za privlačenje investicija. Kada je proizvodnja rasla, često je to bilo zahvaljujući konstrukciji globalnih proizvodnih lanaca s kojima su se manje bogate zemlje integrisale u podređenom položaju. Promene su posebno pogodile srednje i manje bogate zemlje, ali i regije bogatih zemalja u kojima se desila deindustrijalizacija. Globalne institucije i najbogatije zemlje su aktivno doprinele situaciji nametanjem razvojnog modela ostatku sveta.
U tekstu se tvrdi da obe prekinute razvojne tendencije treba ponovo pokrenuti. Industrijski razvoj bi trebalo bazirati na tehnološkom unapređenju lokalnih i regionalnih proizvođača. U bogatijim delovima sveta promene moraju biti praćene smanjenjem ekološkog otiska, što iziskuje dodatnu međunarodno koordiniranu regulaciju načina proizvodnje bogatstva. Sistematsku javnu proizvodnju jednakosti i solidarnosti bi trebalo osnažiti preokretom privatizacije, širenjem javnih usluga i proizvoda, te njihovom globalizacijom. Proizvodi koji su alocirani besplatno ili sa znatno subvencionisanom cenom u trenutku korišćenja, smanjuju zavisnost individualnih domaćinstava o nadnici, i izjednačavaju mogućnosti zadovoljavanja određenih potreba, bez obzira na individualno bogatstvo. S obzirom da se povećavanjem takve proizvodnje istovremeno smanjuje nejednakost i povećava poverenje u politike koje su potrebne za adresiranje klimatske krize, proizvodnja jednakosti bi trebalo da bude jedan od glavnih fokusa novih razvojnih politika.
Pokušaji drugačijeg razvoja u socijalističkim i post-kolonijalnim zemljama širom sveta, od Evrope, Azije, Afrike, Centralne i Latinske Amerike, nisu se uspeli dugoročno održati. Slomili su ih neki od problema i strukturalnih zadatosti o kojima je ovde reč, slični onima koji su lomili skorije pokušaje kada bi socijalistički nastrojene vlade dobijale izbore, poput Grčke 2015. godine. Kao ključan problem se pokazalo i nepostojanje alternativnog razvojnog modela koji bi se mogao suprotstaviti logici kapitala, i biti novi dominantni političko-ekonomski sistem. Socijalističke su države bile najsnažniji pokušaj alternative. Mada su koncipirane na proklamovanim i u mnogim aspektima praktikovanim principima jednakosti, solidarnosti i ravnopravnosti, socijalističke alternativne razvojne prakse nisu uspevale oblikovati karakter njihovih društvenih formacija. U slučaju socijalističke Jugoslavije, inicijalno uspešno planiranje ekonomskog razvoja je postalo limitirajući faktor rastu bogatstva. Neuspeh se reflektovao u internom širenju robne, profitne proizvodnje. U kombinaciji sa spoljnim strukturalnim pritiscima, došlo je do restauracije kapitalističkih društvenih formacija. Pokušaji da se alternative promisle i praktikuju su, za sada, ostali bez šireg uspeha.
Najbogatije su države raznim metodama blokirale pokušaje drugačijeg razvoja i gurale socijalističke države prema restauraciji razvoja vođenog logikom kapitala i interesima zemalja centra. Nedostatak uverljivog razvojnog modela je dodatno gurao socijalističke ekonomije prema preuzimanju elemenata kapitalističke proizvodnje i rezultirajućih klasnih odnosa.
Od napuštanja drugačijeg društveno-ekonomskog poretka u socijalističkim zemalja Evrope činilo se da je liberalno-parlamentarni model privatizacije i otvorenih tržišta koji su propagirale najbogatije zemlje centra, jedina razvojna opcija svim zemljama sveta. Poslednjih tridesetak godina događaji i stručna literatura pokazali su da je, uprkos neospornom proizvedenom bogatstvu, samo mali broj država uhvatio korak s najbogatijima. Sa izuzetkom Kine i nekoliko azijskih zemalja, nejednakosti između zemalja se povećavaju, a decenijama projektovano izjednačavanje nivoa bogatstva se ne dešava.
Nejednakosti su eksplodirale unutar i između država, preko milijardu ljudi živi u sirotinjskim naseljima, ratovi su konstanta u mnogim regijama, dok galopirajuće klimatske i hemijsko-biološke promene prete uništavanjem planete i uslova za život. Svi ti problemi podstiču velike prinudne migracije. Bogate se zemlje od dolaska ljudi brane zidovima, ogradama, žicama i policijskim terorom. Istovremeno, bogate države zbog prednosti jakih valuta i najprofitabilnijih investicijskih firmi usisavaju globalne finansijske viškove, smanjuju poreske osnovice manje bogatih zemalja, i omogućavaju izvlačenje novca bez pravne i političke kontrole. Države koje sve više zaostaju ekonomski, najčešće zaostaju i u razvoju socijalne države i civilnog sektora, sistema važnih za internu korekciju problema kapitalističkog razvoja. Dodatna nepravda koja pogađa manje razvijene zemlje jeste da, uprkos tome što se nalaze na delovima planete najviše pogođenim klimatskim promenama, doprinose samo vrlo malim delom zagađenju koje uzrokuje klimatske krize.
Za većinu stanovnika postsocijalističkih zemalja Evrope razvojna obećanja nisu ispunjena. Delimični su izuzeci države Višegradske skupine i Slovenija, u kojima je došlo do značajnijeg rasta bogatstva i realnih plata, zbog veličine tržišta (Poljska) i blizine bogatih Evropskih zemlja, koje su te najbliže susede direktnije ugradile u svoje proizvodne lance. U Aziji su zemlje poput Južne Koreje, Singapura, te pogotovo Kine, najveći napredak ostvarile suprotno propagiranom modelu, bez liberalno-parlamentarne politike, planirajući razvoj industrije i otvarajući se tržištima strateški kada bi procenili da im odgovara. Uprkos tome što su to po pravilu uradile dosta drugačije od propagiranog modela, te što su uvele elemente netipične za bogate zemlje centra, poput javnog stanovanja u Singapuru i državnog vlasništva zemlje u Kini, domaći su razvoj i globalne integracije bazirali na društvenim formacijama u kojima dominira kapitalistički način proizvodnje.
Najbogatije zemlje nisu pošteđene internih problema kapitalističkog razvoja, velikih i rastućih razlika u bogatstvu i nesigurnosti prehrane za veliki deo zaposlene populacije. Ekstremno bogate elite se reprodukuju i podređuju političke procese svojim interesima, dok je demokratizacija na radnom mestu, zbog potreba privatne akumulacije bogatstva i privatnog odlučivanja o viškovima, efektivno blokirana striktnom podelom političke i ekonomske sfere. Ekonomija najbogatije i najuticajnije kapitalističke zemlje sveta, SAD-a, u važnim aspektima zavisi od vojske i privilegirane pozicije njihove valute u svetskoj ekonomiji.
Društvene se formacije sastoje od više različitih oblika proizvodnje u kojima vladaju specifični društveni odnosi i načini ekstrakcije viškova. Dok je kapitalistički oblik u literaturi detaljno teorijski obrazložen kao način proizvodnje, drugačiji se društveni oblici proizvodnje, poput feudalnog, robovlasničkog ili čak zanatskog (danas bi to bili obrtnici), retko tretiraju kao načini proizvodnje. Taj je termin po pravilu rezervisan za najviši nivo apstrakcije na kojem se prepoznaje isključivo dominantni, kapitalistički način proizvodnje. Bez obzira da li javnu proizvodnju koja u svim državama stvara značajan udeo bogatstva (21.6% BDP-a u OECD zemljama) kategorizujemo kao oblik ili način proizvodnje, ukupni je karakter savremenih društava označen dominantnom proizvodnom logikom, logikom kapitala. Stoga uprkos velikim razlikama u konfiguracijama i kombinacijama različitih društvenih oblika proizvodnje, za gotovo sve savremene države možemo tvrditi da predstavljaju kapitalističke društvene formacije, uređenja u kojima dominira kapitalistički način proizvodnje.
Kapitalističke društvene formacije označavaju snažne strukturalne zadatosti. Stanovništvo mora prodavati svoju sposobnost za rad kao robu da bi preživelo, preduzeća moraju proizvoditi i prodavati robu te poslovati profitno, država i preduzeća moraju uvoziti jer teritorije nisu samodovoljne, a svim je akterima nivo cena (država utiče fiskalnim i monetarnim politikama) u velikoj meri zadan.
Uprkos ovim univerzalnim zadatostima koje važe za sve aktere, logika se kapitala u stvarno postojećim društvenim formacijama ne širi sama od sebe. Elemente nužne za funkcionisanje današnjeg globalnog kapitalizma – valute, tržišta, pravne odnose, uslove kreditiranja, transnacionalne proizvodne lance, tehnološke i radne standarde – u znatnoj meri oblikuju politike najsnažnijih aktera, među kojima zadnjih stotinak godina dominiraju Sjedinjene Američke Države, te skorije Evropska unija i Kina. Liberalizacijom kapitala nacionalne su se ekonomije zadnjih decenija dodatno povezale modifikujući postojeće i stvarajući dodatne strukturalne zadatosti. Tekst je, stoga, baziran na ideji da su strukturalne zadatosti i tendencije analitički okvir koji nam omogućava da promislimo šta i na koji način određuje političko-ekonomske promene, te koje su dugoročne tendencije u kojima se promene promišljaju. Odeljci se uglavnom drže glavnih zadatosti i tendencija.
Ako imamo empirijski neutemeljene teorije i ideje, te ne znamo njihov koren i političku i ideološku namenu, teško možemo predlagati poželjne ekonomske i razvojne politike. Stoga su ekonomske ideje i teorije početna strukturalna zadatost. Njihovu važnost dodatno diktira ekstremna kompleksnost mnogih političko-ekonomskih fenomena. Zbog kompleksnosti je tendencija da grešimo u radu na teorijama snažna čak i kada imamo kvalitetnu i konceptualno smislenu empiriju, i kada nismo žrtve vrednosnih sudova u ruhu ekonomske nauke.
Uprkos dugotrajnim pokušajima da se po uzoru na fiziku prikaže kao naučna disciplina, čiji predmet istraživanja poseduje zakone slične prirodnim, zadnjih se tridesetak godina razvila obimna literatura iz koje znamo puno o ulozi vrednosnih sudova u konstrukciji ekonomskih teorija i povezanosti njenog razvoja sa interesima političkih aktera. Dok su od najranijih dana ciljevi vladara i bogatih država bili ključni za razvoj ekonomskih teorija i ideja, iz levih egalitarnih perspektiva alternative su se najviše tražile u radovima poput Marksovog. Njegovi glavni radovi, međutim, nisu bili napisani kao vizija postkapitalističkih društava, već kao kritika kapitalističkog načina proizvodnje i društava u kojima on dominira. Mada je razumljivo da su radnički pokreti i njihove političke organizacije zadovoljavali potrebu za vlastitom teorijom, razvijajući politički instrumentalizovane verzije marksizma, zadnjih se decenija situacija menja novim interpretacijama i čitanjima Marksovog rada i obimne marksističke literature.
Istovremeno, mnoge teorije koje danas čine kanon ekonomske discipline imaju svoje korene u reakcijama na Marksovu kritiku, radničke pokrete i njihove organizacije, te na socijalističke ideje i prakse drugačijeg društveno-ekonomskog uređenja. Za vreme hladnog rata najbogatije zemlje sveta su se uprezale pokazati da je njihov razvojni put najbolji recept za celi svet, te da su alternative nepotrebne i nepoželjne. Tada nastaje koncept razvoja podređen interesima zemalja centra. Glorifikuje se ekonomski rast, te se osniva niz internacionalnih institucija, poput OECD-a, preko kojih se uspostavljaju makroekonomski agregati, od kojih su neki imali dvostruku funkciju: međunarodna uporedivost i propaganda ekonomskog poretka kapitalističkih država centra.
Glavni objekаt istraživanja, nacionalna ekonomija i njeni agregatni pokazatelji, tada se intenzivno teorijski konstruišu i nadgrađuju. Mada su u drugoj polovini dvadesetog veka u udžbenicima i mejnstrim naučnim raspravama bile široko prisutne ideje o važnosti planiranja i mešanoj ekonomiji u kojoj država igra važnu ulogu, kolonijalizam i imperijalizam, ključni za razvoj najbogatijih država, nikada nisu teoretisani kao deo ekonomije u mejnstrimu discipline.
Nakon pada Berlinskog zida proklamuje se “kraj istorije” i nezaustavljivo širenje parlamentarno-kapitalističke nirvane. Koncepti mešane ekonomije i teorije planiranja se izbacuju iz udžbenika i mejnstrim rasprava, dok se časopisi posvećeni ekonomskom planiranju gase ili menjaju fokus. U novom narativu robna proizvodnja za tržišta – tj. kapitalistički način proizvodnje – najprirodniji je i najefikasniji, pa tako i jedini poželjan način proizvodnje bogatstva. Država se predstavljakao snabdevač javnim dobrima, kao mehanizam koji postoji samo u slučaju „tržišnog neuspeha“. Kao manje efikasan i nepoželjan izuzetak, koji moramo tolerisati kod proizvoda koji se teško mogu individualno naplatiti i tržišno proizvoditi. Tom se teorijom, međutim, ne mogu objasniti proizvodi najvećih i najskupljih javnih sistema, zdravstva i školstva, jer se oni lako mogu naplatiti individualno. U mejnstrimu se, takođe, svim silama izbegava shvatanje države kao proizvođača jer bi se u ovom slučaju afirmisalo to da nije sva proizvodnja kapitalistička.
Uz nametanje ideje da ne postoje različiti društveni oblici bogatstva i proizvodnje, druga je idejna strukturalna zadatost današnjeg političko-ekonomskog poretka naknadno izbacivanje uloge države i planiranja iz teorija, uprkostome što je ona bila i ostala nezaobilazna za razvoj najbogatijih ekonomija. Treća je idejna strukturalna zadatost prećutkivanje kolonijalizma i imperijalizma u ekonomskim i razvojnim teorijama, uprkos ulozi koju su odigrali u razvoju najbogatijih i razvijanju podrazvijenosti drugih država.
Dodatni su problem savremeni, često domaće proizvedeni, autokolonijalni diskursi, u kojima se čitave populacije optužuju za nemogućnost hvatanja koraka sa bogatijim zemljama, i to zbog neke svoje kulturalne osobine i s njom povezane iskrivljene, devijantne verzije kapitalizma. Internacionalno rasprostranjena, takva teorija, koja se često pojavljuje i na prostoru bivše Jugoslavije, jeste ortački ili drugarski (kroni) kapitalizam. Relativni neuspeh manje razvijenih zemalja se objašnjava domaćim devijantnim političko-ekonomskim poretkom, prevelikim uticajem države, te sklonošću populacije i institucija korupciji. Kapitalistički društveni poredak se oslobađa odgovornosti i nije predmet kritike. Slavi se idealizovana slika kapitalizma, koji lokalno stanovništvo, tvrdi se, nije sposobno uspostaviti, te se po pravilu izbegava detaljnije komparativno proučavanje problema. Kritičke studije koncepta iz perspektive Indije zaključuju da, mada koncept ortačkog kapitalizma obuhvata stvarne pojave, one nisu karakteristika manje razvijenih zemalja, već kapitalizma kao uređenja, što se u Indiji dodatno pokazalo kroz povećanje ortaštva u periodu liberalizacije.
U Hrvatskoj se, takođe, decenijama u sociologiji provlači i nadograđuje teza o sklonosti populacije egalitarnosti kao kočnici razvoja. Na sličan se način nedostatak domaćih investicija u Africi ponekad opravdava mentalitetom Afričkih bogataša i političara koji, umesto da ulažu u Afriku, novac često prebacuju u bogate zemlje centra. Dok teza o sklonosti egalitarnosti kao prepreci razvoja ne drži vodu ni konceptualno ni teorijski ni empirijski, delovanje Afričkih bogataša se lako objašnjava većim povratom na investiciju i skrivanjem traga novcu.
Ukratko, ekonomska znanja koja nam mejnstrim prenosi u ruhu nauke po pravilu nisu neutralna, objektivna i univerzalna, već znanja razvijena za potrebe najbogatijih zemalja u kojima vekovima dominiraju klasne stratifikacije, kapitalističke društvene konfiguracije i duga istorija različitih oblika nasilja kao legitimnog načina ostvarivanja vlastitih ciljeva. Ekonomska je disciplina opasna mešavina onog što bismo – pod uslovom da prihvatimo da je subjektivnost naučnika nužan deo procesa – mogli nazvati objektivnom naukom, i propagande kapitalističkog načina proizvodnje i najbogatijih država. U jednoj od najuverljivijih kritika, kombinaciji kritike mejnstrim koncepata, matematičkih modela i rezultirajućih političko-ekonomskih narativa, autori su neoklasiku – školu ekonomske misli koja okupira mejnstrim discipline već pola veka – nazvali „verovatno najvažnijom prevarom u intelektualnoj istoriji ljudske vrste … [koja] označava kompletno odustajanje od naučne metode [te koja] više liči na evoluciju religiozne sekte u jednu svetsku religiju.“
U dvadesetom se veku dešava najveća eksplozija različitih škola ekonomske misli. S obzirom na to da se njima često propituje dominacija logike kapitala i privatnog bogatstva, sistematski se potiskuju u akademiji i u glavnim medijima, te ostaju na marginama. Zadnjih dvadesetak godina, posebno nakon velike krize 2007. i 2008. godine, pojavljuje se novi talas literature. Ukazuje se na nekoliko ključnih ideoloških postulata mejnstrim ekonomske teorije, te poruke snažnije prodiru u javnost i akademske kurikulume. Model koji su zemlje sveta propagirale i nametale kao dobrobit za sve učesnike ipak proizvodi dobitnike i gubitnike. Najbogatije zemlje sveta se nisu razvile bez uvoznih tarifa i kroz slobodna tržišta, kako nameću drugima, već su štitile, pa i dalje štite, svoje industrije, dok im je zaštita potrebna – često na štetu drugih zemalja. Istovremeno, intervencionistički su kreditirale manje razvijene zemlje , tražeći radikalna otvaranja njihovih tržišta, privatizaciju, i što manji uticaj države na ekonomiju. Neposlušnost su neretko rešavali pomaganjem i organizovanjem vojnih pučeva u zemljama dužnicima, ili snažnim podržavanjem poslušnijih političkih opcija, u čemu su prednjačili SAD i Svetska Banka. U zemljama centra je, međutim, država istorijski odigrala ključnu razvojnu ulogu, koju i dalje praktikuje. Standardnim je modelom načinjena šteta i mnogim bogatijim zemljama centra i polu-periferije. Čak i kad se procenjuje standardnim ekonomskim kriterijumima od strane stručnjaka zaduženih za službenu ekonomsku istoriju, u Velikoj Britaniji se pokazalo da je privatizacija donela neujednačene rezultate, koji su daleko od očekivanog. S njima su se nejednakosti povećale, obogaćujući finansijski sektor, investitore i menadžere, pogoršavajući položaj većine radnika. Kontra savetima da bi ekonomije trebalo da se takmiče smanjivanjem nadnica, teorijsko-empirijske studije zemalja Evropske unije pokazuju da to vodi ka nazadovanju manje bogatih članica, te da bi ispravne politike trebalo da podstiču podizanja plata, u čemu značajnu ulogu mogu imati javne investicije.
Moglo bi se reći da su novim talasom radova indirektno potvrđene centralne tvrdnje istorijski najtrajnijeg kritičkog polja – marksističke i socijalističke literature, koja od 19. veka naglašava sistemski karakter nepravednosti kapitalističkog načina proizvodnje i društvenih formacija u kojima ona dominira. Uprkos dugim periodima institucionalnog potiskivanja, takva je literatura danas rasprostranjena u mnogim disciplinama. Uz kontinuirani rad manjih izdavača posvećenih društvenoj pravdi, marksistički su dosezi nedavno sistematizovani i kod glavnih akademskih izdavača.
U skorijim ekonomskim krizama je posebno do izražaja došla nesposobnost mejnstrim ekonomista da objasne fenomene kojima se bave. Na talasu novijih kritika, i zbog potiskivanja drugačijih ekonomskih teorija, u zemljama centra se desila pobuna dela studenata i profesora. Nastao je mali, ali glasni pokret za pluralistički ekonomski kurikulum. Propituje se podređeni položaj znanja koja su proizvedena u zemljama juga i na polu-periferiji. Razvijaju se nova čitanja i nove empirijske potvrde teorija zavisnosti, podrazvijenosti, nejednake razmene, razvijanja nerazvijenosti i ekonomskog imperijalizma. Radovi su sve češće interdisciplinarni, te smešteni u kontekst najskorijih istraživanja globalnog finansiranog kapitalističkog poretka.
Kako bismo se suprostavili strukturalnim zadatostima i tendencijama naučnog polja, nužno je korišćenje alternativnih teorijskih pristupa proizvodnji, distribuciji i alokaciji bogatstva, te fokus na postizanje uslova za razvoj i blagostanje celog stanovništva u okvirima limitiranih prirodnih resursa. Međutim, važno je baviti se i razlučivanjem ideoloških komponenti mejnstrim ekonomske discipline, kako ne bismo odbacivali rezultate empirijski utemeljenih analiza, koji ne podrazumevaju nužnost kapitalističke proizvodnje i koji, stoga, mogu biti elementi naučnog rada na drugačijim ekonomskim politikama. Dodatna je strukturalna zadatost naučnika kojima prvi jezik nije engleski to što se od njih traži drastično više revidiranja tekstova, i što su njihovi radovi ređe objavljivani.
Iz naše postsocijalističke perspektive, borbe za emancipacije dvadesetog veka su proizvele ogromne količine znanja koja su ideološki potisnuta i neretko ostavljana da propadnu ili su uništavana. Stoga bi aspekt kontriranja strukturalnim zadatostima proizvodnje znanja trebalo da bude prikupljanje, digitalno arhiviranje i reevaluacija domaćih naučnih rasprava iz prošlosti. Zatim, kritika mejnstrim društvenih disciplina u kojima se često umanjuju ili brišu doprinosi istorijskih borbi za jednakost u zemljama koje su pokušavale drugačiji, primarno socijalistički i antikolonijalni razvoj.
Centralne političko-ekonomske zadatosti sveta proizlaze iz kapitalističkih društvenih formacija u uslovima podele na državne i ekonomske organizacije (preduzeća, korporacije) kao glavne aktere koji se međusobno takmiče. Bogatstvo se dominantno proizvodi na kapitalistički način, u društvenom obliku robe, i za tržišta. Tokovi novca i bogatstva su, stoga, najviše oblikovani logikom kapitala, koja u društvu strukturalno proizvodi klasne podele i eksploataciju rada od strane kapitala. Radnici se, takođe, međusobno takmiče za limitirani broj radnih mesta. Taj osnovni strukturalni odnos je zadan za sve, radnike i vlasnike kapitala, ali s drugačijih pozicija moći. Država i njen pravni sistem osiguravaju uslove u kojima kapitalistima pripadaju viškovi, dok se radnici legalno prisiljavaju da se odreknu sudelovanja u viškovima i upravljanja radnim procesima. Oko toga nema slobode izbora, niti pregovora. Neslobode su pravno propisane, te ideološki učinjene nevidljivim. U liberalno-demokratskim ekonomijama, demokratizacija eksplicitno staje na radnom mestu, tamo gde se provodi najveći deo života i gde se najviše doprinosi.
S obzirom da iz cirkulacije kapitala država najviše puni budžet, te da je kapital dominantni društveni oblik proizvodnje, u interesu joj je da stvara uslove u kojima kapitalistička proizvodnja raste. Logika kapitala akterima nalaže monetarno izražena agregatna merila kao jedine direktne ciljeve: za ekonomske organizacije profit, za države bruto domaći proizvod (BDP). Konačnog i nemonetarnog cilja nema. Nalaže se beskonačni rast i agresivno takmičenje aktera, u kojem i države i ekonomske organizacije teže kontinuiranoj i samosvrsishodnoj akumulaciji bogatstava. U takvim je zadatostima posebno teško adresirati verovatno najveću goruću krizu, klimatske promene. Mada je klimatska kriza direktni rezultat kapitalističkih društvenih formacija, te sporog i nedovoljnog preuzimanja odgovornosti najbogatijih zemalja (gde Hrvatska i Srbija, u manjoj meri nego zemlje centra, pripadaju), kriza najviše pogađa zemlje juga. Delom zbog geografskog položaja, a delom zbog nedostatka resursa i kapaciteta za prilagođavanje na promene.
Uz dominaciju robne proizvodnje za tržišta, civilizacije su se od najranijih dana razvijale drugačijom, javnom proizvodnjom bogatstva. U savremenom se kontekstu proizvodnja javnih bogatstava proširuje, te joj se alokacijom po kriterijumima ugrađuje egalitarniji karakter. Promene su delom reakcija na radničke borbe za bolje životne uslove i na pojavljivanje alternativnih vizija razvoja kroz ideje socijalizma i komunizma, a delom direktni rezultat tih levih političkih borbi, pogotovo borbe za širenje logike solidarnosti i uzajamnu pomoć. Od kraja dvadesetog veka, pogotovo nakon drugog svetskog rata, najbogatije države kreću u izgradnje dodatnih velikih, javno finansiranih sistema za zadovoljavanje dela potreba, planski, bez prepuštanja logici kapitala. Grade se novi sistemi javnih bogatstava, poput zdravstva, školstva, sporta, kulture, energetike, transporta i infrastrukture.
Dok su kolektivno konzumirani i istorijski stariji javni sistemi, poput policije, vojske, vlade i pravnog sistema, primarno u funkciji konstrukcije i održavanja političko-ekonomskog poretka, nova se javna bogatstva uglavnom konzumiraju individualno, te se na taj način pridonosi ujednačenijem životnom standardu. Zdravstvo, školstvo, rekreacija, sport i kultura, nekad privilegija bogatih, postaju široko pristupačni zahvaljujući drugačijem, u znatnoj meri egalitarnom društvenom obliku proizvodnje, finansiranja i alokacije. Političkim se odlukama deo novca (putem poreza i doprinosa) izvlači iz tokova kapitala, te se preusmerava u planirano zadovoljenje potreba, prema kriterijumima određenim u političkim i stručnim raspravama. Društveni se i ekonomski oblik novca menja. Veliki deo poreza i doprinosa na plate, kao i javnih finansija, generalno dobija drugačiju funkciju. S njima se u mnogim državama finansira proizvodnja jednakosti unutar nacionalnih država, pa se progresivnim oporezivanjem prihoda omogućava porast standarda onima sa najmanjim prihodima.
„Državu blagostanja“, kako se ta vrsta proizvodnje često naziva u paketu sa transferima (mirovine, dodaci, olakšice), neretko su uvodile konzervativne političke snage kao kompromis sa radnicima, te da se smanji privlačnost levih ideja i organizacija. Egalitarna bogatstva i transferi su rezultat dugotrajnih i raznovrsnih političkih borbi – na ulicama, u sindikatima, političkim partijama i u civilnom sektoru. Zajedno sa progresivnim poreznim politikama, poboljšanim uslovima za rad, osmosatnim radnim vremenom i slobodnim vikendom, ona predstavljaju kompromis između nacionalnog kapitala i rada, te ulog za socijalni mir. Na taj su način u kapitalističke društvene formacije, za zadovoljenje nekih aspekta života na osnovama solidarnosti, uvedeni sistemi proizvodnje bogatstva koji povećavaju materijalnu jednakost. Oni predstavljaju vrstu nadgradnje duge istorije radničke uzajamne pomoći i bratovština.
Egalitarna javna bogatstva smanjuju nejednakosti na nekoliko načina: deo potreba se zadovoljava bez obzira na bogatstvo domaćinstva, ujednačenije nadnice se određuju koeficijentima, nova se javna postrojenja često grade u manje bogatim regijama, gde su neretko najveći poslodavac. Stvaranje fizičke infrastrukture se takođe planira, omogućavajući implementiranje ideja ravnopravnosti i jednakosti u procesu promišljanja i konstrukcije gradova. Zavisnost radnika od nadnice, strukturalna zadatost prodaje vlastite sposobnosti za rad kao robe ne nestaje. Ona se ublažuje u onoj meri u kojoj su radnicima dostupna javna bogatstva kada su im potrebna. S obzirom na to da se glavne odluke o javnoj proizvodnji donose politički, i da se dugoročnije planiraju, predanost smanjivanju ekološkog otiska bi trebalo da bude izvedivija nego kod privatnih i robnih proizvođača koji su direktnije podložni tržišnim promenama i pritiscima. Proizvodnja je jednakosti takođe bitan element stvaranja poverenja u nove politike potrebne za adresiranje klimatske krize.
Mada su u mnogim državama egalitarna javna bogatstava poprimila karakter koji u nekoj meri možemo zvati socijalističkim, javni su sistemi veliki i kompleksni, te njihova uspešnost uvođenja jednakosti zavisi od implementacije načina finansiranja, kriterijuma alokacije, i geografske dostupnosti. Pokazalo se da nije dovoljno samo promatrati koliko se sredstava ulaže u proizvodnju javnih bogatstva koja se alociraju po kriterijumima, već ih je potrebno detaljnije analizirati kako bi se procenio njihov društveni karakter. Neke su države, poput SAD-a i Francuske, u politici stanovanja nominalno egalitarna javna bogatstva koristile za kontrolu i odvajanje delova populacije. Decenijama su izvor sporova i rasprava problemi poput organizacije sistema javnih bogatstava kao velikih korporacija i njihova indirektna podređenost logici kapitala, iz čije se cirkulacije javna proizvodnja finansira, i od čije uspešnosti zavisi. U socijalističkim je državama, međutim, razvoj takvih bogatstava imao drugačije korene i opravdanje. Jednakost i solidarnost su bili eksplicitno izrečeni i dobrodošli, dok su implementacije, takođe, varirale uz mnogo problema koji su postojali i u kapitalističkim zemljama.
Dve logike proizvodnje bogatstva, egalitarna i kapitalistička, istovremeno su u funkcionalnom suživotu i konstantnoj opreci i trenju. Logika kapitala iziskuje konstantnu ekspanziju i osvajanje novih područja u kojima se kapital može uvećavati. Liberalne i desne političke snage, stoga, često zapuštaju javna bogatstava kako bi stvorile argumente za privatizaciju, tj. za preuzimanje proizvodnje od strane kapitala. Trend je naglašen zadnjih trideset godina, od kada se smanjila pretnja alternativnih uređenja transformisanjem socijalističkih država Evrope u kapitalističke društvene formacije.
Uprkos tome što studije pokazuju da su univerzalni sistemi zdravstva, školstva i nege ključni za napredovanje manje bogatih zemalja, strukturalne zadatosti o kojima je ovde reč izuzetno otežavaju da se i u ostatku sveta razvije obim egalitarnih javnih sistema koji postoji u bogatijim zemljama. U ostatku sveta, najkraće rečeno, postojeće strukturalne zadatosti opstruiraju razvoj sličan onome najbogatijih, te se razvija nerazvijenost.
Nakon propadanja imperija, dekolonijalizacije i eksplozije novih država, eksploatacija resursa i populacija drugih država od strane najbogatijih zemalja zadobija indirektni i više ekonomski karakter. Strukturalna logika kapitala koja nameće ekspanziju i rast reflektuje se u pravnim agresivnim politikama najbogatijih zemalja i predatorskom ekonomskom ponašanju njihovih korporacija. Sukobljeni interesi nacionalnih ekonomija kontinuirano vode do borbi oko trgovinskih sporazuma, a neretko i do trgovinskih i vojnih ratova. U tim procesima pravo i pravni sistemi igraju posebno važnu ulogu. Najmoćniji akteri, poput SAD-a i Evropske unije, pravnim se sredstvima kontinuirano bore za društveno formiranje bogatstva i drugih elemenata političko-ekonomskog sistema, na način koji odgovara maksimizaciji njihovih BDP-a i profita njihovih domicilnih korporacija.
Rezultirajući društveni oblici i odnosi ekonomskog poretka proizvode zavisnost i relativnu zaostalost manje razvijenih država. Bez pravnog sistema i pravnih instrumenata nema kodiranja objekata kao imovine. Kodiranje je nužno da bi objekti, pogotovo oni u digitalnom obliku, kojima je potrebna precizna i jaka definicija i zaštita, imali status nečije imovine, te status kapitala kao imovine u profitnoj kapitalističkoj proizvodnji. Zbog dominacije Londona i Njujorka na finansijskim tržištima, njihovi pravni sistemi, Englesko običajno pravo i zakoni države Njujork, dominiraju svetom kapitala, uživajući ono što bismo mogli nazvati pravnim imperijalizmom.
Najekstremniji primer društvenog oblikovanja bogatstva kroz pravnu formu jeste takozvano „intelektualno vlasništvo“. Rezultati svetskih naučnih zajednica su, zbog načina rada, uvek internacionalni i kumulativni, tj. nadgradnja istorijskog kolektivnog rada koji je u najvećoj meri finansiran javno. Stoga bi se mogli zakonski definisati kao vrsta globalnog bogatstva, dostupna svima po potrebi, ili po nekim globalno dogovorenim kriterijumima. S obzirom da je takvo društveno oblikovanje bogatstva suprotno logici kapitala, najbogatije države ga ne podržavaju, već stvaraju pravne i ekonomske uslove u kojima njihove korporacije mogu prisvajati rezultate naučnog rada. U zdravstvu patentima i visokim cenama blokiraju deljenje recepata za lekove, što posebno pogađa manje bogate zemlje. Profiti koje njihove farmaceutske korporacije ubiru podržani su velikim javnim finansiranjem, pogotovo kod najriskantnijih istraživanja. Rezultati farmaceutskih oligopola i trgovinskih sporazuma o pravima na intelektualno vlasništvo jesu povećane cene lekova, smanjena dostupnost i povećani troškovi za države. U proizvodnji hrane nameću ekonomiju poljoprivrede u kojoj njihove korporacije novim bio-tehnologijama, poput kombinacije genetskih modifikacija i veštačkih gnojiva osiguravaju kontrolu viškova iz proizvodnih procesa širom sveta. Sve se to dešava uz enormne poljoprivredne i naučne subvencije, koje onemogućavaju takmičanje proizvođača hrane manje bogatih zemalja.
Pravno kodiranje i kapitalistički globalni proizvodni lanci su zamenili kolonijalizaciju. Sloboda izbora pravnog sistema za vlasnike kapitala, drastično otvorenije takmičenje, koje posebno pogađa manje razvijene zemlje, te širenje sistema i primene patentiranja, rezultirali su enormnim transferima bogatstva od manje razvijenih ka bogatijim zemljama. Manje razvijene zemlje su uvučene u odnose koji su na različite načine promišljani kao odnosi zavisnosti , ekonomskog imperijalizma , ekološki nejednake razmene, super eksploatacije i podrazvijenosti. Zadnjih se godina pojavio niz istraživanja koja opširnije empirijski pokazuju karakter nejednake razmene. Ekonomski liberalni pogledi na svet, koji dominiraju javnom sferom i akademijom, i dalje očekuju da se sve zemlje sveta ravnopravno uključe u borbu, ne sagledavajući strukturalne zadatosti i logiku kapitalističke proizvodnje koje takvo izjednačavanje ne čine izglednim.
Neravnopravno takmičenje nije ostalo samo na navedenim nejednakim uslovima ekonomskog imperijalizma. Najbogatije zemlje su nakon drugog svetskog rata stvorile niz formalnih (MMF, OECD, UN, Svetska banka, Međunarodna banka za obnovu i razvoj) i neformalnih institucija (Pariški i Londonski klub, Društvo Mont Pelerin), kroz koje su na različite načine, često predvođene SAD-om, indirektno i direktno, onemogućavale pokušaje drugačijih društveno-ekonomskih razvoja, bez obzira da li su ti pokušaji bili rezultat demokratskih parlamentarnih izbora ili ne. Kao što demokratska volja u drugim zemljama ne zanima SAD, EU i ostale najbogatije zemlje, ako im najavljene ekonomske politike tih drugih zemalja ne odgovaraju (Čile je možda najbolji primjer), tako i nedostatak parlamentarne demokratije, radničkih i ženskih prava u bogatim naftnim zemljama, ne predstavlja problem jer su ekonomske veze sa najbogatijima čvrste. Da dodatno institucionalno onemogućavanje ravnopravnog sudelovanja nije rezervisano samo za manje bogate države globalnog juga, pokazao je primjer Grčke zadnjih petnaestak godina. Manje i srednje razvijene zemlje su pokušavale, te i dalje pokušavaju, razviti institucije koje bi im omogućile nadilaženje strukturalnih zadatosti. Neki primeri takvih institucija su: istočni blok socijalističkih zemalja, Pokret nesvrstanih, Ekonomska komisija za Latinsku Ameriku i Karibe (ECLAC), kao i Konferencija Ujedinjenih naroda o trgovini i razvoju (UNCTAD). Zasad su postignuti rezultati istorijske faze i epizode, no bez postojane promene odnosa najbogatijih država i ostatka sveta.
Kada bi međunarodne institucije i zemlje centra zahtevale od manje razvijenih zemalja da otvore svoja tržišta, jedna od projektovanih dobiti za manje razvijene, pokrivena naravno mejnstrim ekonomskom teorijom, trebalo bi da budu strane investicije i otvaranje novih radnih mesta. Uz retke izuzetke, predviđanja su se pokazala pogrešnim. Strane investicije najviše idu u najrazvijenije države, jer tamo dolaze u okružje drugih uspešnih i tehnološki visoko razvijenih organizacija, gde se znanja i iskustva prelivaju prelaskom kadrova, gde su neophodni istraživački centri, fakulteti i iskusni kadrovi dostupni, i gde i država ima programe potpore za nove tehnologije. Strane investicije mogu imati pozitivni učinak na manje razvijene zemlje, ali gotovo isključivo kada se odigravaju u uslovima strateških bilateralnih ugovora, kada se obostrano dogovori saradnja. Za mnoge manje bogate zemlje, nakon politike ekonomske liberalizacije, najveći broj novih radnih mesta su neformalni, slabo plaćeni i nesigurni poslovi.
Da bi se hvatao korak sa bogatijima, ostalim su zemljama potrebne nove tehnologije i energenti. Geografska rasprostranjenost ruda i energenata, te koncentracija novih tehnologija i naprednih znanja u najbogatijim zemljama, nameću ostalim zemljama uvoz robe koja se po pravilu prodaje isključivo u najjačim valutama. Valute manje bogatih zemalja mogu biti prihvaćene u malim količinama, za svrhe turizma, no retko koja mala zemlja može zameniti velike količine svoje valute direktno za jake valute. Neophodan je posrednik – neki oblik bogatstva potreban zemljama koje poseduju jake valute. Takva situacija prisiljava manje bogate zemlje da izvoze što god im može doneti jake valute, po pravilu sirovine i rude, neprerađene ili nisko prerađene. S tako dobavljenim jakim valutama konačno kupuju nove tehnologije, sirovine i energente. Ako uspeju školovati dovoljno kadrova koji će im se nakon stipendija vratiti, ili uspostaviti vlastite tehnološke napredne fakultete, tada, uz potrebne investicijske politike, podižu i unapređuju svoje proizvodne kapacitete. No takav se razvoj dešava iznimno. Periferija po pravilu ostaje na sirovinama i nisko-tehnološkoj obradi. Tehnološki napreduje samo u džepovima nekih sektora (koji se najčešće integriraju u globalne proizvodne lance, viškovi opet idu u centar), te se u novijem vremenu okreće uslužnim sektorima niske dodane vrednosti, poput turizma. Proizvođači sirovina se međusobno takmiče, snižavaju međusobno cene, te su podložni centralizovanim tržištima. Ta tržišta dodatno utiču na cene u interesu kupaca, koji u slučaju sirovina dolaze najviše iz najbogatijih zemalja. Proizvođači naprednih tehnologija iz bogatih zemalja se, takođe, međusobno takmiče i snižavaju jedni drugima cene. Međutim, s obzirom da su nove tehnologije pristupačnije i priuštivije akterima iz bogatijih nacionalnih ekonomija, oni ih primenjuju u svim sektorima, te uvlače radnu snagu i preduzeća manje bogatih zemalja u njihove tehnološki naprednije proizvodne lance, pod neravnopravnim uslovima.
Potrebe za plaćanjem uvezene tehnologije i energenata, te potrebe za kreditiranjem razvoja, stvarale su kontinuirane uslove finansijske zavisnosti i ranjivosti u manje razvijenim zemljama. Nakon velikih promena u globalnoj ekonomiji 1970-ih – eksplozije likvidnosti preko petrodolara, raspada Breton Woods dogovora i naftnih šokova – najbogatije zemlje, posebno SAD, uspevaju 1980-ih nizom mera prebaciti teret promena i krize na manje bogate države. S obzirom da je američki dolar i tada bio de facto globalna valuta, u kojoj su sve manje bogate zemlje bile zadužene, SAD je uspevao pokrivati deo svojih deficita novcem manje bogatih država. To je činio merama koje su uključivale drastično menjanje kamatnih stopa na dolar (tzv. Volkerov šok), smanjivanjem likvidnosti u međunarodnim plaćanjima, te povećanom kontrolom nad međunarodnim finansijskim institucijama. Mada se Hladni rat odavno završio, finansijske institucije, poput Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske Banke, Pariskog i Londonskog kluba ili Evropske banke za obnovu i razvoj, još su agresivnije nastavile sa svojim agendama nametanja dužnicima privatizacije i otvaranja tržišta. Zadnjih dvadesetak godina se kao najveći kreditor pojavljuje Kina, čiji uslovi i načini kreditiranja još nisu dovoljno istraženi.
Smanjivanje poreza najbogatijima, koje se dešavalo decenijama, jedan je od najbitnijih faktora smanjivanja javnih budžeta i povećavanja javnih dugova. Kod bogatih su se pojavile enormne količine štednje. Umesto da države bogate oporezuju, sve više od njih pozajmljuju novac, prodavajući im državne i gradske obveznice koje nose sigurne kamate. Ne samo da su bogati postali bogatiji smanjivanjem progresivnosti poreza, već im se i oblikom novog javnog duga povećava bogatstvo preko kamata. Bogati od javnog duga direktno profitiraju.
Društveni karakter novca se i dalje mistifikuje, te se novac predstavlja kao neutralno sredstvo razmene. No monetarne politike kvantitativnog otpuštanja američkog FED-a i Evropskog ECB-a su zadnjih petnaestak godina pokazale do koje je mere stvaranje i kontrola različitih oblika novca i novčanih tokova političko pitanje regulacije celokupnog ekonomskog sistema. Komodifikacijom javnog duga kroz povećani volumen obveznica, manje razvijene zemlje su dodatno integrisane u kapitalistički poredak. U pitanju je proces koji možemo zvati podređenom finansijalizacijom. S obzirom da su politike rezultat primene ideološki formiranih mejnstrim ekonomskih teorija i lobiranja najbogatijih, glavna prepreka da se one promene jeste politička snaga.
U globalnom kontekstu, država u kojoj radimo određuje 60 posto razlike u medijan prihodima između država, dok sociološka klasna pripadnost, tj. vrsta posla koji radimo, određuje dodatnih 20 posto razlika. Drugim rečima, sreća, talent i zalaganje određuju samo mali deo razlike u prihodima između zemalja. Stoga je razumljivo da se kod otvaranja granica bliskih država, kao što je slučaj kod širenja Evropske Unije, dešavaju velike migracije. Fajnenšal Tajms, koji redovni prati smanjivanje populacije u postsocijalističkim zemljama, ukazao je na to da je po UN statistikama (koje se prikupljaju od 1955. za ceo svet) u periodu od 1990–2016. u istočnoj Evropi zabeležen najveći pad populacije ikad: 292 miliona zabeleženih u regiji 2015. godine predstavlja gubitak od 18 miliona u odnosu na 1990. godinu. Uprkos delimično pozitivnim ekonomskim rezultatima država Višegradske skupine, Poljska i Mađarska su se, takođe, uklopile u sumornu sliku ostatka regije, gde je dugoročna i kontinuirana emigracija pravilo i glavni razlog pada broja stanovnika. Uz izuzetak Češke, Slovačke i Slovenije, deo stanovništva je, kako bi se reklo, glasao nogama.
Dok smo decenijama slušali o tome kako će nas spasiti otvorena tržišta i globalno povezivanje ekonomija, danas je i u mejnstrim ekonomskoj literaturi prihvaćeno da u globalizaciji postoje dobitnici i gubitnici. Kako kod preduzeća, tako i među državama. Gubitnici takođe napreduju, ali sporije i lošije, podređujući svoje resurse i ljude potrebama razvoja najbogatijih zemalja. Školovani odlaze, pogotovo naučnici, lekari i tražene zanatlije, što manje razvijene zemlje puno košta, dok centar od toga profitira, dobijajući obrazovanu radnu snagu čije školovanje nije platio.
Iz perspektive nacionale ekonomije, izvlačenje iz podređene situacije u trenutnim strukturalnim zadatostima mora uključivati penjanje po lestvama kapitalističkog razvoja. U praksi to znači profitnu robnu proizvodnju proizvoda što veće tehnološke kompleksnosti, te bolju povezanost domaćih i regionalnih proizvođača koji se nadopunjavaju. Nužna je aktivna, intervencionistička uloga države, prilagođena regionalnom i nacionalnom kontekstu. Za razliku od perioda pre dvadeset godina, kada je dominiralo opštije kritičko razumevanje uloge države, kroz koncepte poput razvojne države (developmental state), danas nam dostupna literatura omogućava preciznije, kontekstualizovane uvide. Specifične uloge koje je država igrala za razvoj zemalja – poput Indije, Kerale, Južne Koreje, Irske, Brazila, Nigerije, ili poput neuspešnih intervencija u Tajvanu i Južnoj Africi, kao i kolonijalni uticaj na razvoj mnogih zemalja – pružaju regionalno i istorijski specifične razvojne lekcije. Politički otpori u zemljama centra takođe su doprineli korisnim uvidima u moguće alternativne razvojne strategije.
Ukoliko bi se oponašale politike najrazvijenijih zemalja u konstrukciji društvene formacije, nastali bi i problemi zemalja centra koji se zadnjih decenija pogoršavaju: nejednakost, neravnopravnost, te materijalna, prehrambena i stambena nesigurnost. Takođe, nije se pokazalo da je takav razvojni put moguć bez postojanja zemalja periferije, koje su integrisane u podređenom položaju. Individualne se države povremeno mogu izvući iz takve podređene pozicije, no nema indikacija da je izjednačavanje nivoa bogatstva i blagostanja populacija različitih država izgledno. Naši su se južnoslovenski narodi uspevali odupreti strukturalnim zadatostima i svetskim odnosima samo jednom, u okviru socijalističke Jugoslavije, i preko pokreta nesvrstanih. U odvojenim državama smo danas predmet razvoja nerazvijenosti i gubitka populacija, koje nam nameću najbogatije zemlje i njihove potrebe – umotane, naravno, u narative, teorije i koncepte dobrobiti za sve.
Postoji i drugačiji način da se promišlja dugoročno drastično smanjivanje i trenutno ublažavanje navedenih strukturalnih zadatosti globalnog kapitalističkog uređenja. Proizvodnju javnih bogatstava, dostupnih besplatno u trenutku korišćenja uprkos njenim problemima, možemo smatrati u znatnoj meri egalitarnom (jer je dostupna po kriterijumima, a ne po individualnoj platežnoj sposobnosti) i solidarnom (jer se finansira porezima, pogotovo kada su izrazito progresivni). Zbog toga takve proizvode i sisteme možemo smatrati elementima koji produkuju jednakost i ravnopravnost na bazi solidarnosti. Njihova proizvodna, distributivna i finansijska logika često uspostavljaju društvene odnose ravnopravnosti i jednakosti. Javnom se proizvodnjom, kroz pravo na odluke o raspolaganju dela ostvarenih viškova na nivou država, takođe afirmiše važno demokratsko pravo zajednice na rezultate rada.
Proizvodnja egalitarnih javnih bogatstava je planirana, a proizvođači se retko takmiče. Kada se i takmiče (nauka, kultura, zdravstvene i obrazovne ustanove), rezultat nije destrukcija drugih aktera. Izuzetno je bitno da iz perspektive klimatske krize, cilj javne proizvodnje nije beskonačan rast u vidu profita i širenja preuzimanjem drugih aktera i njihovih korisnika. Kapitalistički način proizvodnje se razvio iz elemenata koji su se vremenom spajali, povećavajući geografski i društveno prostore u kojima dominira, formirajući na kraju kapitalističke društvene formacije, unutar nacionalnih ekonomija i u međunarodnim odnosima. Evoluciju egalitarnih javnih bogatstava bi trebalo promišljati na način da im se ugrade mehanizmi koji će omogućiti takvo širenje.
Uprkos tome što zasad nema naznaka da egalitarna javna proizvodnja poseduje potencijal da postane dominantna, da preuzme sveukupno oblikovanje društvene formacije, i potisne dominaciju kapitala, ona nam već više od jednog veka omogućava smanjenje nejednakosti i diskriminacije koje uvodi kapitalistički način proizvodnje. Drugim rečima, uz sve probleme, egalitarna javna bogatstva su nam trenutno najsnažniji sistemski korektiv dominacije kapitala i rezultirajuće nejednakosti.
Širenje javne proizvodnje na dodatne vrste potreba, često je spominjano u akademskim i političkim diskusijama putem apstraktnog zagovaranja dekomodifikacije, no najčešće bez konkretnih predloga ili preko termina proširenja javnih dobara. Terminom dekomodifikacije se traži izuzimanje zadovoljavanja specifičnih potreba iz logike kapitala, prestanak društvenog oblikovanja tih bogatstava kao robe i prestanak njihove proizvodnje profitnom motivacijom. Često se koristi koncept snabdevanja (provision), preko kojeg se ponekad korisno naglašava sveukupni pravni i regulatorni okvir u kojem se odvijaju potražnja i ponuda. Međutim, time se i dalje proizvodni karakter javnih sistema stavlja u drugi plan. Konceptima egalitarne javne proizvodnje i javnih bogatstava ide se korak dalje. Imenuje se i promišlja vrsta proizvodnje i društveni oblik koji zamenjuje dekomodificirane proizvode, oblik koji zadobijaju kada nisu roba, i kada se menja način na kojih se finansira (javno) i alocira (po kriterijumima).
Promišljanjem javnih sistema kao vrste proizvodnje, otvara se i ključno pitanje viškova. Naime, dok se u kapitalističkoj proizvodnji viškovi računovodstveno prikazuju u monetarnim jedinicama, u javnim je sistemima proizvodnja unapred budžetirana, kategorije viška, poput neto profita, nema. Literatura nacionalnog računovodstva naglašava da se radi o nekonzistentnom razumevanju proizvodnje koje značajno potcenjuje ulogu države. Kada rendgen obavi identičnu upotrebnu vrednost u javnoj i privatnoj bolnici, u jednoj se pokazuje višak, dok ga u drugoj nema. Zadovoljenje identične potrebe identičnom tehnološkom metodom se drugačije shvata i obračunava. Razlog leži u različitom konceptualnom i računovodstvenom tretmanu dva načina proizvodnje. Kod kapitalističkog se načina, donekle ispravno, shvata (mnogi društveni i ekološki aspekti nisu pokriveni računovodstvom) da se pojavio višak, i da je proizvedena i konzumirana usluga vrednija od troška proizvodnje. Kod javne egalitarne proizvodnje, njeno povećanje bogatstva – doprinos koji je veći od potrošenih resursa, nije vidljiv trenutnim računovodstvenim prikazom. U ovakvom neskladnom razumevanju leži koren društvenog narativa u kojem su privatnici i njihova robna proizvodnja shvaćeni kao oni koji stvaraju povećanje nivoa bogatstva, dok su javni sistemi potrošači koji kapitalistički proizvedeno bogatstvo i viškove troše. Promišljanjem javnih sistema kao proizvodnih koriguje se razumevanje izvora bogatstva i balansira preveliki fokus na robnu proizvodnju. Takođe se otvara pitanje poređenja karaktera društvenih oblika proizvodnje i uloge javne, a pogotovo egalitarne, proizvodnje u kapitalističkim društvenim formacijama.
Zbog decenija neoliberalizma i razumljive sumnje u kapacitet centralne države da bude nositelj obnove i širenja novih oblika javne proizvodnje, ne iznenađuje razvitak teorija i praksi kojima bi se neke od osnovnih ljudski potreba rešavale i proizvodile lokalnije. Definisanjem temeljne ekonomije i bogatstva zajednice (community wealth), remunicipalizacijom (vraćanja usluga poput vode, energetike i transporta u vlasništvo gradova i regionalnih uprava) i javno-zajedničkim partnerstvima, vlasništvo i upravljanje proizvodnjom zadržava se lokalnije, adresirajući negativne posledice decenija privatizacije. Ove se prakse često koriste novim regulacijama socijalne javne nabavke s kojima se otvaraju mogućnosti javne nabavke koja nije isključivo fokusirana na cenu ponuda, već sadrži niz dodatnih kriterijuma. Stvaraju se modeli koji bi se u budućnosti opet mogli dignuti na više nivoe, od državnog do regionalnog i globalnog. Mada većina spomenutih inicijativa lokalizacijom adresira centralizovano planiranje i izvedbu proizvodnje javnih bogatstava, njihov je fokus po pravilu na promeni vlasništva i upravljanja proizvodnjom, dok društveni oblik proizvoda najčešće ostaje roba.
Na primeru Portugala zadnjih godina ipak vidimo da nisu sve vlade i države osuđene na neoliberalni model uloge države i javne proizvodnje. Uz neospornu važnost političke arene, treba, takođe, imati na umu da se borba za jednakost retko odvijala potpuno mirnim putem, i da je otpor ultra bogatih elita u čijim se rukama akumulira kolektivno proizvedeno bogatstvo, realnost na koju se mora računati.
Nejednakosti i neravnopravnosti koje generiše kapitalistički način proizvodnje, reflektovane su i u nacionalnom karakteru egalitarnih politika i bogatstava. Javna bogatstva se pružaju samo lokalnom stanovništvu, reflektujući na taj način uspešnost nacionalne kapitalističke proizvodnje i društvene formacije. Egalitarnost i solidarnost u današnjem svetu nacionalnih država staje na granicama. U kontekstu saznanja da globalne klimatske promene, koje najviše pogađaju manje bogate delove sveta, drastično više uzrokuju najbogatije zemlje, te u kontekstu oslobođenog kapitala, a zarobljenih populacija, nacionalne ekonomije i državne granice su donele još nepravedniju podelu sveta. Nadilaženje nacionalnih država i njihove kompetitivne i, u osnovi, kapitalističke logike, nužno je kako bi se adresirale nejednakosti, razvoj podrazvijenosti i ekološka nepravda, koje su posledica kapitalističkih nacionalnih podela. Stoga je borba protiv državnih podela, a u korist globalnih javnih bogatstava, borba za društvo u kojem dostupnost bogatstva neće zavisiti od lutrije rođenja i dobijenog državljanstva. Drugim rečima, dodatna paralelna nužnost koja nam se nameće, kako bi se adresirale ekstremne međudržavne i međuregionalne nejednakosti, jeste globalizacija proizvodnje jednakosti na bazi solidarnosti.
Rasprave i aktivističke borbe za globalne jednakosti i ravnopravnosti, za dekomodifikaciju i garantovanje određenih bogatstava svima na svetu, zadnjih su godina vidljive, pogotovo u domenima nauke, sindikalnog aktivizma, smanjivanja ekološkog otiska i globalnog zdravstva. U kritičkim studijama ekološke ekonomije, koje pokazuju da se prirodni resursi koriste bez adekvatnog obračunavanja troška, vidljiv je terminološki pomak ka zajedničkim resursima. Izražava se briga za veliku nejednakost i pojavljuje se predlog sa nizom indikatora čiji je cilj postizanje veće jednakosti na globalnom nivou. Međutim, uprkos oštroj kritici mejnstrim ekonomije, u ekološkoj se ekonomiji i dalje koriste koncepti poput javnih dobara, socijalnog i prirodnog kapitala, dok se u odrast literaturi redovno zaziva dekomodifikacija kao jedan od centralnih principa. U prvom se slučaju logika kapitala neispravno projektuje na sve resurse, dok u drugom nije specifikovano kakva se alternativna proizvodnja bogatstva priziva dekomodifikacijom. Rasprave o globalnom zdravstvu, pojačane nakon finansijske krize 2007. godine, zazivaju političku ekonomiju zdravstva u kojoj bi se uzimale u obzir ekonomske i društvene odrednice, finansijski kapital, i mogućnosti veće zdravstvene jednakosti. Koncepti poput javnih dobara i tržišnog neuspeha u nekim se studijama odbacuju kao nedovoljno smisleni za promišljanje potreba globalnog zdravstva, te se eksplicitno naglašava potreba za novim i adekvatnijim zajedničkim konceptima i teorijama. Spomenute bi se rasprave unapredile uvođenjem analize društvenog oblikovanja bogatstva, putem koje bi se, zatim, moglo uvesti razumevanje različitih načina proizvodnje, s naglaskom na prepoznavanje postojeće proizvodnje jednakosti i prepreka koje uspostavljaju strukturalne zadatosti kapitalističkih društvenih formacija.
Društveno oblikovanje svih znanja kao globalnih egalitarnih bogatstava, pravno kodiranje za jednakost i solidarnost svega što može biti digitalno spremljeno, omogućilo bi manje bogatim državama brže tehnološko napredovanje. Osnažili bi se i unapredili njihovi proizvodni kapaciteti, te bi se srednjoročno smanjila potreba za prisilnim migracijama i usporio odliv stanovništva, pogotovo visokoškolovanog, za koje bi se otvorila lokalna radna mesta. Unapredili bi se i javni proizvodni sistemi, kao i kapaciteti adresiranja klimatskih problema.
Izjednačavanje proizvodnih uslova bi se na globalnom nivou moglo zagovarati i putem drastičnog limitiranja ili potpunog ukidanja patenata i robnog oblika za neke vrste proizvoda. Oblikovanjem naučnihi tehnoloških noviteta kao pravno definisanih globalnih bogatstava stvorio bi se ravnopravniji pristup novim tehnologijama i nauci, što bi olakšalo brži, ravnopravniji i lokalizovaniji razvoj srednje i manje bogatih zemalja. Inicijative koje zagovaraju i praktikuju neku vrstu ovakvog oblikovanja određenih bogatstava decenijama su u direktnom sudaru sa ekonomskim politikama najbogatijih zemalja, čije bogatstvo u znatnoj meri počiva na formiranju (pravnom, regulatornom, sporazumnom) tehnoloških i naučnih inovacija kao kapitala.
Unutar država, razumevanje da progresivnost poreza i javno finansirani sistemi, poput zdravstva, školstva, nege i stanovanja, igraju centralnu ulogu u proizvodnji jednakosti, otvara prostor za zagovaranje drugačijih poreznih politika. Uprkos snažnim spoljnim strukturalnim zadatostima kapitalističkih društvenih formacija, mnoga su važna političko-ekonomska pitanja od kojih zavisi blagostanje celih populacija, u znatnoj meri i dalje interna pitanja državnih politika. Primera je mnogo, i svi uključuju više planiranja i regulisanja bogatstava. Od drugačijeg raspolaganja viškovima putem progresivnijih poreza, subvencija za unapređivanje tehnološke složenosti proizvoda i strateških grana industrije, do poboljšanja koordinacije domaćih proizvođača, bilateralnih i regionalnih trgovinskih i investicijskih sporazuma, socijalne javne nabavke, zaštite prirodnih resursa, kraće radne nedelje i striktnije regulisanih uslova rada, te proširenja egalitarne javne proizvodnje za zadovoljavanje šire lepeze potreba.
1 Za studije nejednakosti vidi: Chancel, Lucas, Piketty, i dr., 2022; Dorling, 2017a; Galbraith, 2016; Milanović, 2018a; Piketty, 2015; Therborn, 2013. Termin siromaštvo se u tekstu ne koristi zbog neopravdane stigmatizacije, ideoloških konotacija, arbitrarnih granica definisanja siromaštva, te okrutnog sistema socijalnih politika baziranih na materijalnom testiranju, vidi: Grdešić, 2018.
2 Suwandi, Jonna i Foster, 2019.
3 Dok je po mejnstrim ekonomskoj literaturi deindustrijalizacija „Pojasa rđe“ (Rust Belt) u SAD-u rezultat nedovoljnog uticaja tržišta, novija literatura kritičke geografije pokazuje da se radilo o planskim i rasističkim politikama. Vidi: Alder, Lagakos i Ohanian, 2014; Hackworth, 2019.
4 Neki od primjera su Čile 1971, Francuska 1981. i Venecuela 1998. godine. O intervencijama Svjetske banke, vidi: Toussaint, 2008. Kuba je redak izuzetak vredan pomena. Za njihovu sudbinu vidi: Bolender, 2019; Lamrani, 2013; Oxfam, 2021.
5 Za SFRJ, vidi: Antić, 2023; Knežević i Miletić, 2018; Suvin, 2016; Zovak, 2017; Žitko, 2020.
6 Za svet, vidi: Hickel, 2017; Popov i Jomo, 2017. Za EU, vidi: Borsi i Metiu, 2015.
7 Davis, 2006; UN-habitat, 2022.
8 Bakotin, 2023.
9 Global Financial Integrity, Norwegian School of Economics, Jawaharlal Nehru University, i dr, 2015; Varoufakis, 2011. Skorosu inicijalni dogovor oko problema digitalne ekonomije porezne osnovice postigle 139 zemalja, vidi: OECD, 2023a.
10 Dorninger, Hornborg, Abson, i dr., 2021; Hickel, 2020.
11 Kostanić, 2014; Kržan, 2019; Kržan i Birač, 2022; Vukša i Simović, 2015.
12 Za usporedbu integracije Višegradskih grupa s Portugalom i Španijom, vidi: Vukov, 2021. Za razloge zbog kojih su ekonomski problemi novijih članica EU zamaskirani, što uključuje neadekvatnost mejnstrim teorija i nedostatak stručnog kadra u novim članicama, vidi: Bibow, 2020; Flassbeck, 2021; Scharpf, 2020.
13 Ho, 2001. Za mejnstrim analizu Kine vidi: Garnaut, Fang i Song, 2018; Holz, 2020, a za raspravu o političko-ekonomskom karakteru Kine, Friedman, 2020; Minqi Li, 2009; Smith, 2020. Za kritički pregled razvoja Kine, vidi: Li, 2009; Weber, 2021.
14 FAO, The State of Food Security and Nutrition in the World (SOFI), 2021; Sosenko, Littlewood, Bramley, i dr, 2019; ibid. U SAD-u je prema poslednjim podacima novčanu pomoć za hranu primio 41 milion ljudi u 21,6 miliona domaćinstava, sveukupno 12,5% celokupne populacije, vidi: Desilver, 2023.
15 Za važnost vojske za razvoj ekonomije SAD-a, vidi: Ruttan, 2006.
16 21,6% je prosek javne proizvodnje (uprava, zdravstvo, školstvo, nega, itd), dok je sveukupan udeo države u BDP-u u 2021. godini 38,8%, vidi: OECD, 2023b, str. 154, 146. Za kategorizaciju, vidi sekciju 11 i COFOG.
17 Marks nije do kraja konzistentno razradio koncept načina proizvodnje, pogotovo ne odnosa kapitalističkog načina sa drugim društvenim oblicima proizvodnje. Vidi: Handon, SAGE handbook 1, 2022; Himmelweit, 1998; Jessop, 1990. Za Marksova života javna bogatstva poput zdravstva, školstva i nege nisu postojala niti u tragovima, stoga je u okviru marksističke literature moguće o njima teoretisati isključivo metodološki. Vidi: Murray, 2020; SAGE handbook 1, 2022.
18 Cohen, 2019; Harrison, Barbu, Campling, i dr., 2019; Liu i Dixon, 2021; Rühlig, 2023; Rühlig i Ten Brink, 2021; Timmers, 2022; Varoufakis, Halevi i Theocarakis, 2011.
19 Mirowski, 1991.
20 Häring i Douglas, 2012. Za kritiku ideologije poslovne štampe iz perspektive juga, vidi: Obeng-Odoom, 2023.
21 Murphy, 2008
22 Za čitanja Marksovih radova u kojima nalazimo fragmente alternativa, vidi: Hudis, 2013; 2019; Musto, 2020a.
23 Bellofiore i Fineschi, 2009; Bidet, Kouvelakis i Elliott, 2007; Ćurković, 2015; Elbe, 2014; Prug, 2022.
24 Pullen, 2009; Ross, 1992. Za ulogu W. Pareta, vidi: Landa, 2012.
25 Mirowski, 2009; 2012.
26 Jomo K. S i Reinert, 2005; Kothari, 2019.
27 Kapur, Lewis i Webb, 1997; Schmelzer, 2016, str. Uvod, 223.
28 Caldas i Neves, 2012; Mitchell, 2013; Mitra-Kahn, 2011.
29 Beckert, 2015; Pomeranz, 2001.
30 Jedan od izuzetakaje Stiglitz, 2000.
31 Kesner-Škreb, 1993; 1994. Najčešći primeri su vojska i svetionik. Glavni su argumenti da je javna dobra nemoguće individualno naplatiti jer se dodatnim korišćenjem proizvod ne iscrpljuje, a i ne limitira druge da ga koriste. Za posebno logički nasilno korišćenje tržišnog neuspeha, vidi: Samuelson i Nordhaus, 2009, str. 219–221.
32 Stiglitz, 2000, str. 427 priznaje da bi države trebalo da plaćaju, ali ne i da proizvode usluge obrazovanja
33 Za kritike, vidi: Dolenec, 2016; Stubbs i Žitko, 2023.
34 Mazumdar, 2008a; 2008b.
35 Vidi 2 min 50, Dowden, 2012.
36 Za kritiku teze vidi: Dolenec, 2015; Dolenec i Širinić, 2018. Ako bismo i uzeli kao smislenu tezu da su najbogatije zemlje sveta po pravilu i najravnopravnije, bio bi to dovoljno jak argument protiv toga da je sklonost egalitarnosti prepreka rastu bogatstva.
37 Varoufakis, Halevi i Theocarakis, 2011, str. 153–4. Dobro poznata prevara neoklasike, sa nesagledivim uticajem na politike i razvojne narative, svakako je „teorija“ rasta. Vidi: Cohen i Harcourt, 2003; Felipe i McCombie, 2013; Garegnani, 2000; Shaikh, 1974.
38 Za pregled raznovrsnih teorija, njihov razvoj i potiskivanje, vidi: Lee, 2011.
39 Literatura je često interdisciplinarna, kombinujući ekonomsku sociologiju, istoriju, pravo, etnografiju i politikologiju. Zastupljene su i različite ekonomske škole, institucionalna, post-kejnzijanska, marksistička, te čak i neki kritički neoklasični pristupi.
40 Rodrik, 1998; 2018; Shaikh, 2004.
41 Chang, 2008; Parthasarathi, 2011; Stiglitz, 2002.
42 FAO, UNDP i UN, 2021; Godfrey, 2002.
43 Kapur, Lewis i Webb, 1997, str. 87.
44 Toussaint, 2008; Wade, 2002.
45 Mazzucato, 2020. Vidi kritiku Mazzucato, Pradella, 2017.
46 David Parker, 2011; Parker, 2, 2012, str. 524–527.
47 Disoska i Toshevska-Trpcevska, 2016; Onaran, Nikolaidi i Obst, 2017; Onaran i Obst, 2016; Stockhammer, Advances in Labour Studies, 2013.
48 Best, Bonefeld i O’Kane, 1, 2018; Callinicos, Kouvelakis i Pradella, 2021; Diamanti, Pendakis i Szeman, Bloomsbury companions, 2021; Fine i Saad-Filho, 2012; Musto, 2020b; Skeggs, Farris, Toscano, i dr., SAGE handbook, 2022; Vidal, Smith, Rotta, i dr., 2018.
49 Earle, Moran i Ward-Perkins, 2016; Fischer, Hasell, Proctor, i dr., 2018. Za dodatnu literaturu vidi: https://www.rethinkeconomics.org/resources/ , za stručni časopis vidi: http://www.paecon.net/
50 Za nejednaki i zavisni razvoj unutar i oko Evropske unije, vidi: Becker, 2014; 2017; Becker i Wiessenbacher, 2014; Jäger, Becker i Weissenbacher, 2015; Jäger i Springler, 2015; Nölke, 2021; Podvršič i Schmidt, 2018.
51 Alami, Alves, Bonizzi, i dr., 2023; Gabor, 2012; Kvangraven i Kesar, 2022; Saad-Filho, 2021. Za klasifikovanu listu heterodoksnih ekonomskih časopisa, vidi: http://heterodoxnews.com/hed/journals.html
52 Za promišljanje blagostanja svih, vidi: Lebowitz, 2010. Za propitivanje logike rasta inherentne kapitalističkoj proizvodnji, vidi: Chertkovskaya, Paulsson i Barca, 2019; Medak, Domazet i Rilović, 2020.
53 Za primer takvog udžbenika, vidi Bowles, Roosevelt, Edwards, i dr., 2017.
54 Amano, Ramírez-Castañeda, Berdejo-Espinola, i dr., 2023.
55 Lešaja, 2013; Mokrović, 2012.
56 Vidi: https://kok.memoryoftheworld.org/
57 Ghodsee, 2019; 2022; Rivero, 2010.
58 Delimični izuzetak je Nemačka, u kojoj sistemom suodlučivanja radnici zakonski imaju predstavnike u upravnim odborima. Za pregled i istoriju, vidi Jackson, 2005; McGaughey, 2016; Page, 2018.
59 Za istoriju razvoja nacionalnih računa, vidi: Vanoli, 2005. Kritike BDP-a su raznolike i mnogobrojne. Za domaću liberalnu kritiku, vidi: Bićanić, 2019. Za feminističku kritiku, Folbre, 2014; Waring, 1999, za teorije smanjenog ekološkog otiska, Liegey i Nelson, 2020.
60 U drevnom Rimu je 20 posto prostora bilo zauzeto javnim zgradama, izgrađeno planski, bez poprimanja društvenog oblika robe, vidi: Marinović-Uzelac, 1986, str. 22–23. Vidi takođe: Prug, 2020b. Za javna bogatstva u sferi softvera, vidi: Bilić, Prug i Žitko, 2021, str. 47–57, 169–175, za inicijalni pregled različitih vrsta javnog bogatstva, Prug i Žitko, 2023.
61 Baldwin, 1992; Hart, 2010; Therborn, 1983; 1984. Za egalitarnost u drevnim gradovima, vidi: Graeber i Wengrow, 2018; 2022.
62 Za drugačija promišljanja proizvodnog karaktera državnih aktivnosti, vidi: Sekera, 2018; Studenski, 1939.
63 Esping-Andersen i Korpi, 1985; Therborn, 1984.
64 Cordery, 2003; Puljiz, 1995; Thompson, 1963.
65 Antolić, 1997; Bjažić Klarin, 2005; 2022; Conrads, 1997; Ivanković, 2009; Žmegač i Bjažić Klarin, 2013.
66 Galgóczi i Pochet, 2023
67 Dolenec, Domazet i Ančić, 2014.
68 Esping-Andersen, 1990, str. 17–33; Korpi i Palme, 1998.
69 Piven, 2011; Piven i Cloward, 1972. Primeri opsežnih programa javnog stanovanja u SAD-u, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Austrijskom Beču i Socijalističkoj Jugoslaviji, ukazuju da proučavanje samo makro nivoa, finansija ili broja jedinica, nije dovoljno. Egalitarnost javnih bogatstava zahteva i analizu srednjeg i mikro nivoa, uključujući etnografske studije. Vidi: Dikeç, 2007; Parolek, 2020; Taylor, 2021.
70 Britanska publikacija „U i izvan države“, koja je nakon 40 godina doživela reizdanje sa novim predgovorom, dobar je pokazatelj promišljanja kontradikcija države kao sistema proizvodnje jednakosti i sistema podređenog logici kapitala – vidi: London Edinburgh Weekend Return Group i Holloway, 2021. Za pregled marksističkih rasprava i kritika socijalne države, vidi: Clarke, 1991.
71 Vidi primer jednakost žena, Pejanović, 1984; Tomšič, 1981. Za sažeti uvod u intelektualne korene koncepta jednakosti u levoj literaturi koja je inspirirala socijalističke države, vidi: Knežević, 1975; 1977. Za poređenje javnog zdravstva socijalističke i kapitalističke Nemačke, vidi: Read, 2023; Vračar, 2023.
72 Za konceptualizovanje dve logike koristan je termin protivrečne reprodukcije (contested reproduction) Michaela Lebowitza. Vidi: Lebowitz, 2013; Vukša i Simović, 2015.
73 Lawson, Chan, Rhodes, i dr., 2019; Walker, Pearce, Boe, i dr., 2019.
74 Gough i Therborn, 2010.
75 Andre Gunder Frank, 1978; Chew i Denemark, 1999; Frank, 1966.
76 Pistor, 2019.
77 Za koncept globalnog zajedničkog bogatstva (global commons) i njegove kritike, vidi Bollier i Helfrich, 2012. Teorije zajedničkog, uprkos mnogim pozitivnim iskoracima, još uvek nisu uspele nadići inicijalnu podelu posla sa neoklasikom koju je Elinor Ostrom prihvatila: neoklasika se bavi proizvodnim sektorima, a teorije zajedničkog upravljanjem i očuvanjem prirodnih resursa, te alternativnim načinima saradnje (peer production). Za nijansiranu diskusiju u okvirima literature o zajedničkim dobrima (commons), vidi: Benkler, 2006.
78 Za pregled borbi protiv zatvaranja znanja unutar cirkulacije kapitala, vidi: Medak i Mars, 2019.
79 Vidi posebno poglavlja 3 i 8 u Block i Keller, 2011; te Lazonick i Mazzucato, 2013.
80 Tenni, Moir, Townsend, i dr., 2022.
81 Robin, 2012; Seralini, Douzelet i Shiva, 2021.
82 FAO, UNDP i UN, 2021; Graddy-Lovelace, 2017
83 Wade, 2020.
84 Palestini i Madariaga, 2021. Za kritiku teorija zavisnosti, vidi: Filho, 2005.
85 Bose, 2007; Milios i Sotiropoulos, 2009; Ness i Cope, 2016.
86 Austin, 2017; Filho, 2013; Frey, Gellert i Dahms, 2019; Kingdom, 2023; Roberts, 2016.
87 Za koncept podrazvijenosti, vidi: Berger i Mohr, 2010; Frank, 1966; Manning i Gills, 2013.
88 Austin, 2017; Bieler i Morton, 2014; Hickel, Sullivan i Zoomkawala, 2021; Ricci, 2022.
89 Davis i Monk, 2008.
90 Kouvelakis, 2016; Varoufakis, 2016.
91 Estrin i Uvalić, 2016; Mencinger, 2003; 2008; Radenković, 2016; Singh, 2005.
92 Basole, Shrivastava, Jayadev, i dr., 2018; Salve, 2019.
93 Prebisch-Singer teza da se izvoznicima sirovina pogoršava ekonomska situacija pokazala se empirijski tačna. Vidi: Arzeki, Hadri, Loungani, i dr., 2013; Harvey, Kellard, Madsen, i dr., 2010; Toye i Toye, 2003.
94 Smith, 2015. Za diskusiju o razvoju tehnologije u kontekstu klimatske krize i periferije, vidi: Medak, 2018.
95 Cemović, 1985, str. 64–87. Vidi takođe: Bordo i McCauley, 2017; Ivanova, 2013; 2019.
96 Flassbeck, Lapavitsas, Lafontaine, i dr., 2015; Millet i Toussaint, 2004; Toussaint i Millet, 2010.
97 Horn, Reinhart i Trebesch, 2020; 2021. Za relativni pad uticaja dolara, vidi: Roberts, 2021, a za argument da je rast Kine integrisan u uspeh američke ekonomije, vidi: Starrs, 2014.
98 Streeck, 2015.
99 Pettifor, 2018; Werner, 2014.
100 Bonizzi, Kaltenbrunner i Powell, 2020.
101 Milanović, 2018b.
102 István, 2023; Romei, 2016 Hrvatska je nakon dugo godina imala rast populacije u 2022. godini zahvaljujući agresivnom uvozu radne snage, vidi: https://podaci.dzs.hr/2023/en/58062
103 Armand, 2020; Fontanella-Khan, 2014; Reidpath i Allotey, 2019.
104 Felipe, Kumar i Abdon, 2010; Felipe, Kumar, Abdon, i dr, 2012.
105 Primjerice, za Afriku i Etiopiju, vidi: Cramer, Sender, Oqubay, i dr., 2020; Oqubay i Oqubay, 2015.
106 Kohli, 2004; Saad-Filho, 2021; Williams, 2014.
107 Labour Party, 2017; London Edinburgh Weekend Return Group i Holloway, 2021; McDonnell, 2020
108 Panitch, 2001.
109 Stubbs, 2023.
110 Za istoriju jednakosti iz drugačije teorijske perspektive, vidi: Piketty, 2022. Za promišljanje socijalističkih aspekata javnog zdravstva i internacionalne usporedbe Velike Britanije i tada socijalističkih zemalja, vidi: Deacon, 1983.
111 Kržan, 2012. Za razlike u dizajnu i implementaciji između kapitalističkih i socijalističkih društvenih formacija u domenu nege, vidi: Burcar, 2020. Niz studija ukazuje na važnost jednakosti u kapitalističkim društvima, vidi: Desai, 1997; Dorling, 2017b; Wilkinson i Pickett, 2010.
112 Za važno pitanje odnosa jednakosti i klasnog interesa, Žitko, 2018. Za konkretnu analizu stambenih politika koja zagovara materijalnu jednakost, dekomodifikaciju i rešavanje stambenog pitanja kolektivnim rješenjima, izvan tržišnih odnosa, vidi: Marčetić, 2020; Vuković, 2020.
113 Iznimno, braneći socijalističko planiranje ekonomije, Ernest Mandel predlaže da se, eventualno, vrsta proizvoda koji su dostupni besplatno u budućnosti šire po logici neelastičnosti potražnje, dakle za proizvode koje ljudi nastavljaju kupovati čak i kad cene rastu, signalizirajući njihovu važnost. Studije, na primer, pokazuju da je potražnja za slatkišima i sokovima elastična, ako cene rastu, pada potražnja. Za razliku od povrća, mesa i mlečnih proizvoda, na čiju potražnju puno manje utiče rast cena. Vidi: Mandel, 1986. Drugi je izuzetak završna elaboracija u kritici liberalnog egalitarizma, vidi: Smith, 2017, str. 341–352.
114 Fine i Saad-Filho, 2019; Fraser, 2020, str. 13; Lebowitz, 2010, str. 165; Robertson, 2020; Vail, 2010. Koncept dekomodifikacije koji su Korpi i Palme razvili nadograđujući rad Esping-Andersena, sasvim je drugačiji jer se njime označаvaju državni transferi (penzija, bolovanje, dečji i porodični dodaci), vidi: Stephens, 2022. Mada su transferi ogromna pomoć radnicima, s njima se kupuju robni proizvodi te oni završavaju u cirkulaciji kapitala. Transferi se, takođe, mogu koristiti selektivno u svrhu političke moći, vidi: Dolenec, 2017.
115 Fine, Robertson i Bayliss, 2016.
116 OECD, 2014, str. 115
117 Bowman, Froud, Johal, i dr., 2014; Glanville i O’Brien, 2018; Guinan i O’Neill, 2019; Russell i Milburn, 2020; Wagner i Berlo, 2015.
118 CWMPAS, 2022; ETUC, 2014; EU, Martignetti, Caimi, i dr., 2020.
119 Za kritiku remunicipalizacije, vidi: Cumbers i Paul, 2022.
120 Mada je vraćanje privatizovanih javnih sistema u javni sektor pozitivna promena, alokacija proizvoda u obliku robe i dalje zavisi od bogatstva domaćinstava i individua. Snaga logike kapitala u proizvodnji se smanjuje, no ne uvodi se egalitarnost kroz alokaciju proizvoda po kriterijumima. Javni sistemi ne moraju biti, i često nisu, egalitarni. Za vraćanje javnog sektora, vidi: Chavez i Steinfort, 2022.
121 Antunes, 2020; Campos, Costa i Rola, 2018; Wainwright i Lewis, 2019.
122 De Schutter, Pickett i Wilkinson, 2023; Duff, Liu, Saavedra, i dr., 2021; Global Health Watch, 2022; Hickel, 2021; Sanders, De Ceukelaire i Hutton, 2023.
123 Costanza, d’Arge, de Groot, i dr., 1997; Costanza, de Groot, Sutton, i dr., 2014.
124 Costanza, 2015. Pod kategorijom pravednije distribucije navode se: ukidanje siromaštva i gladi, osiguranje zdravlja i obrazovanja za sve, rodna jednakost, smanjenje nejednakosti između zemalja i jačanje globalne saradnje, vidi: Costanza, Daly, Fioramonti, i dr., 2016.
125 Coscieme, Sutton, Mortensen, i dr., 2019; Costanza, Kubiszewski i Rasheed, 2021.
126 Chertkovskaya, Paulsson i Barca, 2019, str. 4; D’Alisa, Demaria i Kallis, 2015, str. 68–69, 160; Hickel, 20211107–1108; Liegey i Nelson, 2020, str. xiii.
127 Atwell, 2020; Chen, Li, Lucero-Prisno, i dr., 2020; Hatefi, Marten i Smith, 2020; Kelly, Lezaun i Street, 2022; Koivusalo, 2010; Labonté, 2022; Popović, 2020; Ruger, 2007.
128 Oblikovanje softvera kao globalnog bogatstva putem Copyleft i sličnih licenci primer je pokreta započetog u najbogatijim zemalja centra. U zemljama periferije važniji su pokreti u domenima prehrane i zdravlja, vidi: Baum, Sanders i Narayan, 2020; Kloppenburg, 2014; Navdanya International, 2020; Nicholson i Borras, 2023; Peschard i Randeria, 2020.
129 Za globalni pregled mogućeg ponovnog uvođenja progresivnijih poreza, vidi: Oxfam, 2023.
130 Kapaciteti proizvodnje hrane su drastično povećani, ali ogroman postotak hrane koja propada i raširena pojava gladi i nesigurnosti prehrane, čak i u najbogatijim zemljama, sugeriše da su trenutni način proizvodnje i alokacije hrane neefikasani i da ne zadovoljavaju potrebe onako kako bi mogli. Javnim i egalitarnim sistemom prehrane mnogi bi se nedostaci trenutnog sistema mogli adresirati, vidi: Prug, 2020a.