Motiv za izradu predloga modela progresivnog oporezivanja zarada proizilazi iz potrebe za rešavanjem problema siromaštva radnica i radnika u Srbiji, kao i potrebe da se interveniše u ogromne i rastuće nejednakosti u našem društvu. Naš dugogodišnji terenski i istraživački rad na polju radnih prava i svakodnevni kontakt sa sindikatima i radnicama i radnicima pokazuje da, bez obzira na mnogobrojna kršenja radnih prava sa kojima se radništvo suočava, najveći problem kontinuirano predstavljaju niske zarade. U prilog tome, duboko su uznemirujući podaci da se minimalna zarada u Srbiji, koju prima oko 250.000 radnica i radnika,1 nalazi ispod praga siromaštva za tročlanu porodicu,2 a da su prosečna i medijalna zarada u Srbiji među najnižima u Evropi.3
Na samom početku važno je naglasiti da uzrok opšteg siromaštva i lošeg životnog standarda vidimo u činjenici da se Srbija restauracijom kapitalizma i gubitkom sopstvene proizvodne baze pretvorila u ekonomski potpuno zavisnu državu, koja je strukturno primorana da se takmiči u privlačenju stranog kapitala sa ostalim zemljama jeftine radne snage, držeći zarade na izrazito niskom nivou. Međutim, evidentno je i da država kroz socijalne i poreske politike ne koristi postojeći manevarski prostor u nacionalnim okvirima kako bi poboljšala životni standard najširih slojeva stanovništva. Za pravedniju redistribuciju bogatstva neophodne su korenite socio-ekonomske promene na globalnom nivou. Ipak, postoje određene politike koje, uz ograničen domet, mogu da unaprede standard stanovništva i ublaže posledice strukturnog pritiska koji je posledica položaja Srbije u svetskom sistemu. Jedna od takvih politika jeste i uvođenje progresivnog oporezivanja, što vidimo kao izraz one državne strategije koja za prioritet uzima interes većine stanovništva, ma u kakvoj strukturnoj poziciji se država nalazila. Srbiji je neophodna temeljna reforma poreskog sistema, sistema socijalnih davanja i rekonfiguracija sistema javnih rashoda. Predlog progresivnog oporezivanja zarada vidimo kao sastavni deo nužne sveobuhvatne reforme.
Istorijska uloga uvođenja minimalne zarade je zaštita radnica i radnika od nepravedno niske kompenzacije za uloženi rad. Prema Međunarodnoj organizaciji rada (MOR), određivanje minimalne cene rada trebalo bi da predstavlja jedan od elemenata državnih politika koji doprinosi smanjenju nejednakosti i prevazilaženju siromaštva, i služi kao garant socijalne zaštite i socijalne uključenosti radnica i radnika sa najnižim primanjima.4 Međutim, Srbija se poslednjih decenija našla na listi onih zemalja čija je minimalna zarada nesrazmerno niža od stvarnih troškova života, i kao takva, umesto da ih zaštiti, održava radnice i radnike u siromaštvu.5 Nisko postavljena minimalna zarada posledično utiče i na većinu ostalih zarada, pa je u oktobru 2022. godine, oko 40% ukupnog broja zaposlenih primalo zaradu koja se po kategoriji Eurostata smatra niskom zaradom (do 67% prosečne bruto zarade). Sa druge strane, činjenica da je više od 70% zaposlenih primilo zaradu nižu od prosečne govori o ogromnim i rastućim nejednakostima u zaradama.
Kako smo do toga došli? Prelazak sa socijalizma na kapitalizam praćen je nizom reformi koje su se odnosile na makroekonomsku stabilizaciju, liberalizaciju cena i tržišta, čvrsta budžetska ograničenja bankama i preduzećima, privatizaciju, reformu pravosudnog i poreskog sistema i reformu institucija javnog sektora. Posledice ovih reformi bile su slabljenje regulatorne uloge države i podešavanja zakonodavstva u korist kapitala, pretežno stranog. Već urušenu i nezaštićenu domaću proizvodnju samlela je konkurencija, a kompletna privreda postala je gotovo preko noći u potpunosti zavisna od stranih investicija. Ispostavilo se da je jedini ulog zemalja bivšeg Istočnog bloka u integraciji u globalno svetsko tržiše prodaja radne snage i prirodnih resursa.
U isto vreme, za globalno tržište ogroman kontigent novih radnica i radnika značio je i porast globalne rezervne armije rada, i posledično snižavanje cene rada na globalnom nivou.6 Sa druge strane, od sedamdesetih godina dvadesetog veka razlike u ceni rada između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju postaju glavni motiv izmeštanju kapitala iz centra ka periferiji. Zamena skuplje radne snage Globalnog severa jeftinijom radnom snagom Globalnog juga kao „taktike preživljavanja“ pod pritiskom smanjivanja troškova proizvodnje – kroz globalne lance snabdevanja – postaje dominantan oblik organizacije svetskog tržišta. Sofisticiraniji delovi proizvodnje ostaju u centru, radno intenzivna proizvodnja se seli na periferiju. Ukidanje barijera za neometano ukrupnjavanje kapitala dovodi do enormnog rasta moći multinacionalinih kompanija koje u potpunosti diriguju svetske finansije i oblikuju strukturu svetske proizvodnje. U situaciji u kojoj mali broj kompanija drži monopol nad svetskim tržištem dobara i usluga, i gde se ogroman broj zemalja i privatnih proizvodnih pogona nudi istim naručiocima posla, zarada ostaje politički ispregovarana kategorija koja nema dodirnih tačaka sa realnim troškovima života u određenoj zemlji. Prioritet je naći računicu koja će omogućiti da troškovi proizvodnje u kompaniji budu što niži, i u to ukalkulisati najnižu moguću zaradu koju bi radnice i radnici jedne zemlje bili spremni da prihvate.
A koliko je to u stvari? Ako imamo u vidu podatak da se u Srbiji u periodu od 2002. do 2015. godine broj zaposlenih u industriji smanjio za više od 66%,7 i ako imamo u vidu da su godinama u kojima su ljudi ostajali bez posla prethodile godine rata, inflacije i decenijskog sunovrata životnog standarda pod sankcijama, jasno je da je najniža zarada za koju se pristaje raditi relativna kategorija. To je kategorija čija je rastegljivost u direktnoj vezi sa nedostatkom izbora, pa će radnice i radnici koji su godinama bili bez primanja prihvatiti da rade i za tek nešto malo više od ničega. Međutim, čini se da ni zarade ispod nivoa siromaštva nisu dovoljno dobar mamac za investicije. Iako je radna snaga u Srbiji u proseku za 79% jeftinija od radne snage u Evropskoj uniji, da bi se pobedila konkurencija okolnih zemalja regiona, Srbija nudi dodatne povoljnosti.8 U zavisnosti od visine investicija, kompanijama se nudi desetogodišnje oslobađanje od poreza na dobit, delimično oslobađanje od carinskih troškova, poreza na dodatu vrednost i dobrog dela poreza na zarade. Zatim, jeftina ili u nekim slučajevima besplatna infrastruktura, i čuvene subvencije – direktne novčane injekcije koje se kreću i do nekoliko desetina hiljada evra po novootvorenom radnom mestu. Fabrike koje se na ovaj način otvaraju podrazumevaju isključivo radno intenzivne i nisko plaćene delove proizvodnje, u kojima se, pod pritiskom niske produktivnosti, postavljaju nerealne i nedostižne norme, a radno vreme produžava daleko preko zakonom dozvoljenog. Povećanje produktivnosti i povećanje profita ne utiču na rast zarada. Dešava se obrnuto – udeo radničkih zarada u novostvorenoj vrednosti opada.9 Servilni odnos naše države prema stranom kapitalu, prelama se preko leđa radnica i radnika. Na nivou države se potvrđuju i produbljuju nejednakosti koje proizvodi i perpetuira organizacija proizvodnje na globalnom nivou. Siromašni ostaju siromašni i sve su siromašniji.
Da bi na neki način opravdala nizak iznos minimalne zarade, Republika Srbija uvodi duboko problematične dve kategorije potrošačkih korpi, minimalnu i prosečnu. Minimalna potrošačka korpa, nasuprot uvreženom mišljenju, ne govori o minimalnoj vrednosti roba i usluga koja bi bila dovoljna tročlanoj porodici da skromno živi mesec dana. Minimalna potrošačka korpa, u skladu sa decilnom analizom, meri potrošnju tri najsiromašnija sloja stanovništva, u koja se ubrajaju, između ostalog, i staračka i samačka domaćinstva, kao i domaćinstva koja preživljavaju hraneći se u narodnoj kuhinji.10 Tako određena, minimalna potrošačka korpa koristi se u Zakonu o radu kao parametar za utvrđivanje minimalne zarade, što se može smatrati direktnom legalizacijom siromaštva. Minimalna zarada u oktobru 2022. godine pokrivala je tek 70% ovako definisane minimalne potrošačke korpe, što je situacija koja se nije značajno promenila ni do danas.
Pored toga, u Srbiji se minimalna zarada ne usklađuje sa inflacijom, pa je kupovna moć stanovništva, uz ogroman rast cena kojem svedočimo prethodne dve godine, srazmerno manja. Za najsiromašnije slojeve stanovništva rast cena hrane ima najrelevantniji uticaj na pad životnog standarda. Cene hrane u Srbiji su, i pre svetske krize izazvane pandemijom i ratom u Ukrajini, bile među najvišim u Evropi,11 pa su hrana i bezalkoholna pića u Srbiji tek 15% jeftiniji od evropskog proseka, dok taj procenat za Rumuniju i Poljsku ide i do 30%.12 Dodatno poskupljenje hrane posebno je pogodilo najsiromašnije slojeve stanovništva. Poređenja radi, u oktobru 2022. godine hrana je bila skuplja čak 23,9% u odnosu na oktobar prethodne godine, dok je povećanje minimalne zarade iznosilo svega 9,4% u odnosu na oktobar 2021. godine.13 Najnoviji redovni izveštaj Svetske banke za Zapadni Balkan upozorava da je inflacija u Srbiji i u 2023. godini neumorno visoka.14 U martu 2023. godine inflacija je iznosila 16,1%, što je najveća zabeležena inflacija od početka merenja indeksa potrošačkih cena (od januara 2007. godine). Posebno je zabrinjavajući podatak iz izveštaja da je stopa rasta cena u Srbiji i dalje među najvišima u Evropi, i da je u julu 2023. godine višu stopu imala samo Mađarska. Cene hrane i dalje su glavni generator ovog trenda, uz rast od 21,1% u julu ove godine. Jasno je i da najavljeno “rekordno” povećanje minimalne zarade od 17,9% za 2024. godinu neće biti dovoljno da sustigne akumulirani rast cena hrane u prethodnih par godina, čak i uz pad stope inflacije.
Međutim, pad životnog standarda nije pogodio sve slojeve stanovništva jednako. Srbija godinama unazad spada u grupu zemalja sa najvećim i izrazito rastućim nejednakostima u Evropi. Prema podacima Ankete o prihodima i uslovima života (SILC), od 2013. godine, kada je počelo da se sprovodi ovo istraživanje u našoj zemlji, Srbija se nalazi u samom vrhu liste zemalja sa najvećim dohodnim nejednakostima.15 Za poslednje četiri decenije prosečni dohodak 50% najsiromašnijih smanjen je za 14%, dok je 10% stanovništva sa najvišim prihodima povećalo prosečan dohodak za 44,3%.16 O ulozi države u proizvodnji i perpetuiranju nejednakosti govori i reforma penzionog sistema iz 2003. godine. Tada su više penzije povećane srazmerno više od nižih penzija. Istovremeno su minimalne penzije značajno smanjene. Nesrazmerno povećanje viših penzija uticalo je na rast udela budžetskih sredstava koja se uplaćuju Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje. Ovo je rezultovalo rastom budžetskog deficita, bez uticaja na smanjenje siromaštva penzionisanih lica.17 Trenutno je najviša penzija više od deset puta veća od najniže, a o rasponu dohodnih nejednakosti ilustrativno govori i podatak da je najniža penzija na godišnjem nivou u 2022. godini iznosila mizernih 0,02% najvećeg prijavljenog godišnjeg dohotka, koji je, prema podacima Poreske uprave, iznosio 900 miliona dinara.18
Ipak, ako stavimo u zagradu krajnje vrednosti, zarade u Srbiji trenutno jesu relativno ujednačene i izrazito niske, pa gotovo 90% ljudi zarađuje manje od 110.000 dinara. Da su građani i građanke Srbije ujedinjeni u siromaštvu govori i činjenica da je prosečni mesečni prihod tročlanog domaćinstava, u novcu, za 2022. godinu, bio 75.987 dinara.19 Udeo prihoda iz redovnog radnog odnosa u ukupnim prosečnim prihodima domaćinstava bio je 50%, a odmah iza njega udeo penzija od 32%. Niski prihodi od osnovnih zarada dopunjuju se dodatnim poljoprivrednim aktivnostima, dodatnim poslovima na crno i drugim vrstama privremenih i povremenih snalaženja ne bi li se namakao još neki dinar. U radno intenzivnoj industriji, poput tekstilne ili automobilske industrije, osnovna zarada se kreće oko minimalne, pa je visina zarade koju će radnici i radnice primiti na kraju definisana brojem prekovremenih radnih sati ili ostvarivanjem bonusa za “apsolutnu prisutnost”, koji je uslovljen neodlaskom na bolovanje. Ovu trku za preživljavanjem prati začarani krug kredita, dugova, kamata i odricanja. Radnice i radnici i njihove porodice nisu u mogućnosti da priušte adekvatnu prehranu, kao ni adekvatno grejanje zimi. Niko od ispitanika u dva terenska istraživanja u ovim sektorima nema mogućnost štednje, nepredviđeni troškovi im predstavljaju ogromno opterećenje, dok jako mali broj radnika i radnica može sebi da priušti odlazak na odmor van mesta boravka, i to mahom zahvaljujući drugim primanjima u domaćinstvu. Ispitanici unisono smatraju da njihova zarada nije adekvatna.20
Bez obzira na izrazito nepovoljnu opštu sliku zarada u Srbiji, teme životnog standarda i kvaliteta života nisu one koje dominiraju javnim diskursom. Ako izuzmemo poslednje dve godine, u kojima narativ o inflaciji nije zaobišao ni domaću javnost, o visini zarada govori se intenzivnije jedino u periodima kada se u okviru Socijalno-ekonomskog saveta pregovara iznos minimalne zarade za narednu godinu. Sa druge strane, sem sporadičnih slučajeva,21 izostaje i neka vrsta opšteg socijalnog bunta, štrajkova i protesta koji bi u prvi plan stavljali loš životni standard. Iako se poslednjih godina sindikalna scena polako “budi”, pat pozicija sindikata ogleda se u potkapaciranosti, zakonskim ograničenjima sindikalnog delovanja i nedostatku borbene sindikalne baze, koja je iscrpljena svakodnevnom borbom za preživaljavanje i strahom od gubitka posla. U takvom pejzažu gotovo je nepostojeći narativ o socijalnoj ulozi države, trošenju javnog novca i devastirajućim konsekvencama koje neoliberalne politike imaju po većinsko stanovništvo u Srbiji.
Politički establišment ovu situaciju i proizvodi i koristi, pa su kontrastno stagnaciji i kontinuiranom siromaštvu, građanke i građani izloženi narativu o napretku, rastu BDP-a i dostizanju ovih ili onih makroekonomskih indikatora. Ako se prave budžetski rezovi, poput onog iz 2014. godine, njih plaćaju najširi i najsiromašniji slojevi stanovništva, a to se predstavlja kao nužno žrtvovanje, cena koju treba platiti za “bolje sutra”. Iza mistifikacija ekonomije i podmetanja parametara o uspehu, koji nisu u korelaciji sa stvarnim životnim standardom stanovništva, stoji navodno ekspertsko znanje i objektivni sud, kome bespogovorno moramo verovati. Međutim, u duboko raslojenom društvu, prožetom različitim strukturnim interesima društvenih grupa, teško je govoriti o vrednosno objektivnom sudu. Projekcije svetlije budućnosti koje se plasiraju nužna su igra štapa i šargarepe u održavanju iluzije da institucije zaista rade sve što je u njihovoj moći kako bi nam svima već sutra bilo bolje. A da li je to tako?
Nije ni na polju privlačenja stranih investicija, nije ni u pogledu poreskog sistema i raspolaganja budžetskim sredstvima. Ako uzmemo gore navedene podatke o subvencijama stranim kompanijama, jasno je da su domaći izdaci i ustupci nesrazmerni ulaganjima kompanija u domaću privredu, odnosno, da nas loši poslovi i nesigurna radna mesta, koja radnice i radnici u Srbiji na taj način dobijaju, puno koštaju. Strukturni pritisak i konkurencija zemalja u regionu, koje takođe pokušavaju da privuku strani kapital, nisu dovoljni da opravdaju izostanak aktivnosti države na tom polju, već su odlika nedostatka političke volje da se Srbija gradi u smeru drugačijem od društva razorenog siromaštvom i nejednakostima, u kome je jedino moguće biti jeftina radna snaga. Na polju poreskog sistema i raspolaganja javnim novcem, sajt Vlade Republike Srbije nas obaveštava da su porezi tu da bi obezbedili napredak zemlje i ulaganja u stvari od javnog interesa, te da neplaćanje poreza direktno utiče na smanjenje kvaliteta života.22 Opravdano je onda postaviti pitanje kako nam plaćanje poreza utiče na povećanje kvaliteta života. Kao i pitanja ko plaća koliki porez i ko odlučuje o tome na šta će se budžetska sredstva koristiti. U javnom i opozicionom političkom polju postoji kritika javne potrošnje na nivou segmenata i pojedinačnih slučajeva,23 ali čini se da izostaje šira debata o alternativama, dugoročnom strateškom pravcu i prioritetima razvoja društva. Progresivno oporezivanje još uvek nije tema kojom se šira javnost bavi, iako postoje predlozi od strane određenih ekonomista, kao i predlog Fiskalnog saveta Srbije.
Nekoliko godina unazad ukupni prihodi u budžetu Republike Srbije rastu. Ipak, ono što je uočljivo, kao konstanta, jeste činjenica da 70% budžetskih prihoda čine zbirno porez na dohodak građana, porez na dodatu vrednost (PDV) i akcize. Gotovo dve trećine budžeta praktično se puni iz poreza na potrošnju – PDV-a i akciza – koji u većoj meri opterećuju one najsiromašnije. Ovde se posebno može izdvojiti PDV, koji čini gotovo polovinu ukupnih budžetskih prihoda. U suštini, PDV iskazuje i regresivni karakter jer bogatija domaćinstva, sa rastom prihoda, manju proporciju svojih primanja koriste direktno na potrošnju. Bogatija domaćinstva imaju mogućnost štednje, dok siromašniji slojevi sve svoje prihode odmah troše, pa čak moraju da posežu i za pozajmicom kako bi obezbedili sebi zadovoljenje osnovnih potreba.
To ne znači da PDV treba ukinuti. Potrebni su drugi mehanizmi koji bi mogli da iznivelišu regresivni karakter ovog poreza, poput snižavanja poreske stope za osnovne životne namirnice i povećanje stope za luksuzna dobra. Takođe, neophodno je racionalno i transparentno trošenje budžetskih sredstava na način koji će ljudima sa najnižim primanjima omogućiti kvalitetniji život, izlazak iz siromaštva i socijalnu podršku. Sasvim suprotno, javni novac se često ulaže u projekte koji nisu od opšteg društvenog značaja.24
Porezi na potrošnju nisu jedini koji imaju regresivni karakter. Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje u članu 42 regulisano je da najvišu mesečnu osnovicu doprinosa čini petostruki iznos prosečne mesečne bruto zarade. To u praksi znači da u 2023. godini svi oni koji su ostvarili bruto zaradu veću od 500.360 dinara mesečno, ne plaćaju doprinose preko tog iznosa. To opet znači da oni sa većim zaradama izdvajaju za doprinose manje novca, proporcionalno svojim primanjima, u odnosu na one sa niskim zaradama, odnosno, možemo reći da postoji regresivnost fiskalnih nameta kod najviših zarada. Tako radnici i radnice koji rade za minimalnu zaradu za doprinose izdvajaju 20% svoje bruto zarade,25 dok neko ko prima neto zaradu u vrednosti od 500.000 dinara, za doprinose izdvaja manje od 15% svoje ukupne, bruto zarade.26 Donekle je i razumljivo zašto postoji gornja granica za plaćanje doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO). Upitno je da li bi Fond za PIO bio u mogućnosti da isplaćuje srazmerno visoke penzije, iako treba imati na umu da Fond ni sada za većinu penzionera ne isplaćuje ni približno srazmerne penzije onome što su uložili. Sa druge strane, ono što je svakako problematično jeste postojanje gornje granice za plaćanje doprinosa za zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti.
Za razliku od doprinosa, porez na zaradе izražava blagu dozu progresivnosti usled postojanja neoporezivog dela zarade koji je više puta, kroz godine, menjan. Tako je neoporezivi deo zarade u 2022. godini iznosio 19.300 dinara, u 2023. godini 21.712 dinara, dok je za 2024. godinu povećan na 25.000 dinara. Poreska stopa od 10% primenjuje se na poresku osnovicu koju čini razlika između bruto ostvarenog dohotka i neoporezivog iznosa. Ipak, kada se zbirno gledaju porez i doprinosi koji su obračunati na teret radnika i radnica, ostaje uočljiva regresivnost. Tako radnik koji prima 100.000 neto izdvaja više od 28% svoje bruto zarade za poreze i doprinose, dok kod izrazito visokih zarada, usled postojanja najviše mesečne osnovice za obračun doprinosa, ovaj procenat ima tendenciju pada, pa oni čija neto zarada iznosi milion dinara za poreze i doprinose plaćaju oko 20%. Onima čija neto primanja dosežu 2 miliona dinara ovaj procenat pada na ispod 14%, što je manje od stope poreza na prihode od kapitala koja iznosi 15%. Sveukupno, sistem poreza i doprinosa u Srbiji je kreiran na način da zaustavi redistribuciju bogatstva od bogatih ka siromašnima ili je učini minimalnom, omogućavajući time kontinuiranu reprodukciju dohodne nejednakosti.
Kako je u drugim zemljama? Stanje varira, ali je prosek ukupnog poreskog opterećenja zarada za zemlje OECD 24,7%, ukoliko gledamo poreze i doprinose koji su obračunati na račun radnika i radnica. Najveće opterećenje je u Belgiji, 40,3% bruto zarade. Danska, Nemačka i Litvanija nalaze se na preko 35%, dok su na dnu ove liste Kolumbija sa 0%, Čile sa 7%, Kostarika sa 10,5% i Meksiko sa 11,3%.27
Nedavno objavljeno istraživanje koje je publikovala Svetska banka, pokazalo je da su poreski obveznici spremniji da plaćaju poreze ukoliko je njihov karakter progresivan.28 Poreske reforme koje poboljšavaju progresivnost, stoga, mogle bi imati dodatnu korist povećanjem spremnosti ljudi da plate porez, ali i obrnuto. Progresivno oporezivanje zarada nije nikakva novina, iako način implementacije varira od zemlje do zemlje. Tako u Austriji postoji sedam poreskih razreda. Granica neoporezivog dela nalazi se na 11.000 evra na godišnjem nivou, a zatim poreske stope progresivno rastu. Tako se stopa od 20% primenjuje na zarade od 11.000 do 18.000 evra, stopa od 32,5% na deo zarade do 31.000 evra, 42% na deo zarade do 60.000 evra, 48% na deo zarade do 90.000 evra, 50% na deo zarade do milion evra i 55% na svaki evro preko jednog miliona. U Francuskoj je granica neoporezivog dela 10.777 evra na godišnjem nivou, a zatim stopa poreza progresivno raste od 11% do 45% za sve koji zarađuju više od 168.994 evra na godišnjem nivou. U Sloveniji je neoporezovano 44,4% prosečne zarada, a potom se plaća 16% poreza na zarade do 8.755 evra godišnje. Poreske stope dalje progresivno rastu od 26% pa do 45% za sve koji zarađuju više od 74.160 evra.29 Ovaj pregled nije potpun, a sistem poreza i doprinosa je mnogo kompleksniji – često se pri obračunu uzima u obzir i vaš bračni status, da li imate izdržavane članove domaćinstva, ili je dopunjen progresivnom stopom doprinosa za zdravstvo kao što je slučaj u Slovačkoj.
Ukoliko želimo da kao društvo intervenišemo i utičemo na smanjenje nejednakosti i eliminaciju siromaštva, jedan od važnih koraka koji moramo preduzeti jeste i korenita reforma poreskog sistema, sistema socijalnih davanja i rekonfiguracija sistema javnih rashoda. U sklopu te reforme, jedan od aspekata jeste i promena načina na koji se oporezuju zarade, čime je moguće direktnije raditi na preraspodeli bogatstva i poboljšanju životnog standarda siromašnijih slojeva. Imajući to u vidu radili smo na predlogu mogućih modela progresivnog oporezivanja zarada, intervenišući u deo zarade koje poslodavac isplaćuje na ime zaposlenog. Time bi ukupan trošak zarade koju isplaćuje poslodavac ostao rashodno neutralan. Progresivnost poreza stvorila bi prostor za potpuno ili delimično oslobođenje poreskih izdataka za velike većine zarada i automatsko povećanje neto iznosa za taj procenat zaposlenih. Veće poresko opterećenje viših i najviših zarada značilo bi proporcionalno smanjenje njihovih neto iznosa. Važno je naglasiti da su dosadašnja povećanja neoporezivog dela zarade, bila ustupak poslodavcima, kao svojevrsna kompenzacija za povećanje minimalne zarade. Takođe, periodično smanjenje doprinosa išlo je uvek iz dela doprinosa koji idu na teret poslodavca. Naš predlog je usmeren na direktno povećanje neto prihoda radnika i radnica, koji vidimo kao relativno jednostavno rešenje čija implementacija ne bi morala da čeka ostatak nužnih reformi poreskog sistema.
U predlogu modela progresivnog oporezivanja, obrazložili smo dve opcije. Pri izradi smo u obzir uzeli kategorizaciju Eurostata koja sve zarade do visine 67% prosečne bruto zarade definiše kao niske zarade. Vezivanjem za prosečnu bruto zaradu omogućena je i dinamičnost poreskog modela koji se prilagođava opštem kretanju zarada na nivou države. U obe opcije uveli smo četiri stope poreza - od 10%, 16%, 32% i 42% - koje se gradacijom zarada povećavaju iznad visine neoporezivog dela zarade. Četiri poreske stope su nam omogućile veću socijalnu osetljivost za niže i srednje slojeve.
Činjenica je da u Srbiji veliki broj ljudi ima izrazito niska primanja, te bi oslobađanje svih niskih zarada do 67% prosečne mesečne bruto zarade vodilo značajnijem umanjenju budžetskih prihoda od poreza na zarade. U prvoj opciji modela progresivnog oporezivanja smo graničnu vrednost zarada koje su oslobođene poreskog opterećanja definisali na 50% prosečne bruto zarade. Time se ukupno poresko opterećenje kretalo od 0% za bruto zarade niže od 52.020 dinara, pa naviše - bruto zarade od 300.000 dinara oporezovane su sa manje od 10%, od 500.000 dinara sa oko 18%, da bi zaposlen koji primaju izrazito visoke zarade u visini od 2.000.000 dinara ukupno platili 36% poreza.30 Sa druge strane, povećanje najnižih (ne samo minimalnih) zarada dobijeno na ovaj način je srazmerno malo.
| Iznos mesečne neto zarade prema postojećem poreskom sistemu | Iznos mesečne neto zarade prema modelu progresivnog oporezivanja Opcija 1 | Razlika | Ukupno poresko opterećenje |
|---|---|---|---|
| 30 | 32.074 | 2.074 | 0% |
| 45 | 48.272 | 3.272 | 1,5% |
| 60 | 63.272 | 3.272 | 3,7% |
| 90 | 93.272 | 3.272 | 5,9% |
| 140 | 143.272 | 3.272 | 7,4% |
| 200 | 198.803 | -1.197 | 9,7% |
| 300 | 272.15 | -27.85 | 16,1% |
| 500 | 409.41 | -90.59 | 23,6% |
| 1.150.000 | 828.299 | -321.701 | 33,3% |
| 1.800.000 | 1.247.188 | -552.812 | 36,3% |
U drugoj opciji smo se ipak prihvatili Eurostatove kategorizacije, i kao graničnu vrednost za neoporezivi deo zarade uzeli 67% prosečne mesečne bruto zarade. U ovoj opciji su niske zarade u većem obimu rasterećene poreza, pa je samim tim i neto iznos niskih zarada značajnije povećan.
| Iznos mesečne neto zarade prema postojećem poreskom sistemu | Iznos mesečne neto zarade prema modelu progresivnog oporezivanja Opcija 2 | Razlika | Ukupno poresko opterećenje |
|---|---|---|---|
| 30 | 32.074 | 2.074 | 0% |
| 45 | 49.214 | 4.214 | 0% |
| 60 | 65.041 | 5.041 | 1,6% |
| 90 | 95.041 | 5.041 | 4,5% |
| 140 | 145.041 | 5.041 | 6,5% |
| 200 | 200.572 | 572 | 9,1% |
| 300 | 273.919 | -26.081 | 15,7% |
| 500.000 | 411.179 | -88.821 | 23,3% |
| 1.150.000 | 830.068 | -319.932 | 33,2% |
| 1.800.000 | 1.248.957 | -551.043 | 36,2% |
Prva opcija je, kada su u pitanju budžetski prihodi, neutralna, odnosno, obezbeđuje približno jednak priliv novca u budžet na osnovu naplate poreza na zaradu. Ipak, ova opcija, ne obezbeđuje značajniji rast najnižih zarada. Naime, prema podacima za oktobar 2022. godine, svega 12,3% ukupno zaposlenih u Srbiji prima platu koja je veća od 110.000 dinara neto. Gledajući podatke za 2020. i 2021. godinu, ovaj klaster raste. U 2020. godini je bilo 7,6% onih čije su plate bile veće od 110.000 dinara, a u 2021. ovaj procenat je iznosio 9,4%. I uz ovaj blagi rast, kontigent ljudi sa niskim zaradama ostaje ogroman. To znači da bi, ukoliko želimo da veći broj ljudi sa niskim zaradama oslobodnimo poreskog opterećenja i omogućimo osetljiviji rast njihovih plata, morali bismo ili da više opteretimo one sa visokim zaradama, kojih nema mnogo, ili da uskratimo državni budžet dela prihoda.
U drugoj opciji modela progresivnog oporezivanja opredelili smo se za potonje rešenje. U skladu sa tim, budžetski prihodi su umanjeni za 16% na mesečnom nivou, odnosno za 2,8 milijardi dinara. Ovo umanjenje nije beznačajno, ukoliko gledamo prihodovanje budžeta na osnovu poreza na zarade. Ipak, ukoliko gledamo ukupne poreske prihode, ono postaje manje značajno, imajući u vidu da čini tek oko 1,28% ukupnih poreskih prihoda na mesečnom nivou. Naša namera nije da uskraćujemo javni budžet prihoda. Država mora biti solventna na način koji će joj omogućiti da finansira sve svoje funkcije, a posebno one koje se tiču socijalnih aspekata. Odakle onda novac? Kako kompenzovati nastali manjak?
Odgovor na ova pitanja nije mnogo komplikovan. Kako navodi Mihail Arandarenko - imamo para. U 2022. godini je učešće javne potrošnje u BDP-u Srbije bilo 46,9%, što je približno nivou proseka za EU koji iznosi 49,8%. Isti autor navodi da je udeo javne potrošnje u BDP-u Srbije veći nego u Sloveniji (45,5%), Češkoj (44,6%) i Slovačkoj (42,3%). U pitanju su tri zemlje sa najmanjim koeficijentom nejednakosti u EU i izrazito niskim siromaštvom, što je u dijametralnoj suprotnosti sa socijalnom slikom Srbije. Postavlja se, dakle, pitanje - kako se usmerava javni novac.31
Javni budžet se često koristi za neselektivno davanje građanima i građankama Republike Srbije. Ova mera koštala je više od 100 milijardi dinara samo u 2020. i 2021. godini. Problem sa neselektivnim davanjima je u tome što ona široko zahvataju populaciju, uključujući i one delove stanovništva kojima, zbog boljeg imovinskog stanja, mera pomoći nije potrebna. Tokom 2023. godine vršena su jednokratna davanja za decu mlađu od 16 godina, takođe bez ikakvih socijalnih kriterijuma - i deca iz najbogatijih porodica i ona iz najsiromašnijih dobila su novac i to istu svotu novca. Ova mera koštala je javni budžet oko 11 milijardi dinara.32
Pored ove mere, koja je inače popularno nazvana “novac iz helikoptera”, postoji još mesta na kojima je moguće vršiti uštede ili selektivnije koristiti javni novac. Kada pogledamo Zakon o budžetu Republike Srbije za 2024. godinu primetna je tendencija velikih ulaganja u sektore države koje možemo nazvati represivnim. Tako za kapitalna ulaganja u Bezbednosno-informativnu agenciu (BIA) Vlada Republike Srbije obezbeđuje 416 miliona dinara. Nasuprot tome, indikativno je da opredeljena sredstva za kapitalne investicije Ministarstva zdravlja iznose tek 175 miliona dinara. Za Ministarstvo unutrašnjih poslova opredeljeno je 6 milijardi dinara, a za Ministarstvo odbrane više od 10 milijardi. Istovremeno, Ministarstvo prosvete za kapitalne investicije dobija manje od 1,5 milijardi dinara budžetskih sredstava, Ministarstvo zaštite životne sredine 687 miliona, a Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede manje od 2 milijarde dinara. Posebno je važno naglasiti činjenicu da su u budžetu za 2024. godinu planirani troškovi izgradnje nacionalnog stadiona u visini od 13 milijardi dinara, kao i izdvajanja za međunarodnu izložbu EXPO 2027 od čak 22,6 milijardi. Isti nivo izdataka za stadion i EXPO planiran je i za 2025. i 2026. godinu. Ova raspodela budžetskih sredstava pokazuje prioritete Vlade. Ona takođe pokazuje i mogućnost uštede i preraspodele postojećeg budžeta ka sektorima koji imaju veći redistributivni potencijal.
Ukoliko nastavimo da tražimo mesta gde su moguće budžetske uštede njih neće manjkati. Tako je, u svom Izveštaju o radu za 2022. godinu, Državna revizorska institucija iznela podatak da je kod čak 19% revidiranih javnih nabavki, čija je ukupna vrednost 28,2 milijarde dinara, utvrđena neka vrsta nepravilnosti.33 Takođe, spisak najvećih poreskih dužnika, koji objavljuje Poreska uprava, pokazuje da postoji čak 3.600 preduzetnika koji su, zaključno sa februarom 2023. godine, imali poreski dug između 5 i 445 miliona dinara, dok su među pravnim licima popisani i oni entiteti koji na ime poreza duguju i više od milijardu dinara.34
U svakom slučaju, da bi poreski sistem imao veći redistributivni karakter, neophodno je deo poreskih prihoda nadoknaditi ili većim oporezivanjem bogatih ili određenim uštedama u okviru javnog budžeta. Kao što smo naveli, ljudi koji imaju izrazito velike zarade u Srbiji nema mnogo. Sa druge strane, povećanja zarada dobijena kroz obe predložene opcije, iako imaju veliki značaj za zaposlene sa niskim primanjima, ne podižu niske zarade do zadovoljavajućeg nivoa. Zato je neophodna i dalja reforma poreskog sistema kako bi se zahvatilo bogatstvo koje se nalazi izvan samih zarada čime bi se stvorili uslovi da poreski sistem i sistem socijalnih davanja u celini vrše svoju regulatornu i zaštitnu ulogu.
U sklopu ovog predloga može se postaviti i pitanje šta raditi sa godišnjim porezom na dohodak koji plaćaju svi građani i građanke koji su u kalendarskoj godini ostvarili dohodak veći od trostrukog iznosa prosečne godišnje bruto zarade, odnosno, prema podacima za 2022. godinu, više od 3.719.376 dinara. Prema podacima Poreske uprave ovaj porez na godišnjem nivou plati oko 30.000 građana i građanki, od kojih 90% čine muškarci. Godišnjem porezu na dohodak građana ne podležu samo zarade, već i prihodi od samostalne delatnosti, prihodi od autorskih prava, prava srodnih autorskom pravu i prava industrijske svojine, prihodi od kapitala, prihodi od nepokretnosti, kapitalni dobici, kao i drugi prihodi. Ukupan fiskalni značaj ovog poreza nije veliki, tako da se njime nismo posebno bavili. Ipak, imajući u vidu koja sve primanja obuhvata ovaj porez, ima smisla zadržati ga uz eventualno restrukturiranje i nivelisanje izdatka koje on nosi, a u skladu sa izloženim predlogom preogresivnog oporezivanja zarada. Ono što je indikativno kod ovog poreza jeste to što su, prema postojećem zakonskom rešenju, u njegovoj primeni omogućene brojne olakšice među kojima su odbici za izdržavane članove porodice.35 Godišnji porez na dohodak ima i progresivnu stopu poreza - 10% na iznos do šestostruke prosečne godišnje zarade i 15% na iznos preko šestostruke prosečne godišnje zarade. To nam pokazuje da je, kada postoji volja, moguće obezbediti veću socijalnu osetljivost poreskog sistema. Nažalost, ona postoji samo za ljude koji imaju najviša primanja.
Poreze moramo razumeti kao deo onoga što smo proizveli zajedno, kao društvo, i odlučili da investiramo u sistem javnih institucija koje pomažu održavanju samog društva, a bez kojih ne bi bio moguć razvoj pojedinaca i pojedinačnih bogatstava. Jedna od glavnih funkcija poreskog sistema jeste redistribucija. Startne pozicije siromaštva i nejednakosti su posledica kompleksnog društvenog konteksta koji nadilazi individualno odgovornost. U društvu koje ne radi na redistribuciji bogatstva i ne ulaže dovoljno u socijalne servise, klasni položaj u velikoj meri zavisi od startne pozicije. Društvena pokretljivost u takvim društvima je izrazito niska, odnosno, ukoliko ste rođeni u siromašnoj porodici gotovo da nemate nikakve šanse da iz siromaštva iskoračite, jer su vam sve poluge međugeneracijske i unutargeneracijske mobilnosti u najvećoj meri uskraćene. Bez redistribucije, rast nejednakosti bi vodio beskrajnom gomilanju bogatstva sa jedne strane, dok bi siromašni građani i građanke bili sve siromašniji i sa sve manje mogućnosti stvarnog uključivanja u društveni život. Redistribucija služi amortizaciji nejednakosti izazvanih brutalnošću tržišnih odnosa i ekonomskog sistema. Imajući u vidu tendenciju da bogatiji slojevi stanovništva u većoj meri koriste javne resurse, i prema čisto ekonomskoj logici opravdano je da oni plaćaju veće poreze. Istorijski gledano, uvođenje progresivnog oporezivanja dovelo je do smanjenja nejednakosti pre oporezivanja, jer već u sledećoj generaciji smanjuje nejednakosti u bogatvstvu, što je naročito očigledno na primeru uvođenja progresivnog poreza na nasleđe.36
Uvođenje progresivnog poreza na zarade nije dovoljna mera niti može biti jedina ukoliko za cilj imamo izgradnju društva socijalne pravde, kako je, uostalom, Republika Srbija i definisana Ustavom. Imajući u vidu stanje u kojem se naše društvo nalazi, reforme koje treba preduzeti u tom pravcu moraju biti obimne i podrazumevati uvođenje progresivnosti i u ostale elemente poreskog sistema kako za privatna tako i za pravna lica. Promenu poreskog sistema treba da prati i promena sistema javnih davanja i strateško restrukturiranje sistema javih rashoda. Ipak, sa neke tačke se mora krenuti kako bismo obezdedili da svako ima pravo na dostojanstvo, slobodan razvoj i pravičnu naknadu za rad, što takođe piše u Ustavu.
Do pravične naknade za rad čeka nas dugačak put, ako imamo u vidu da je minimalna zarada u Srbiji tri puta manja od iznosa plate za život, plate koja je dovoljna da pokrije troškove hrane, stanovanja, zdravstva, obrazovanja, odevanja, telekomunikacija, kulture i rekreacije, uz skromnu mogućnost odvajanja novca sa strane, za nepredviđene troškove sa kojima se svi susrećemo.37
U nastavku ove publikacije možete čitati dalju elaboraciju, kako samih opcija modela progresivnog oporezivanja, tako i tekstove koji govore o istoriji poreskog sistema u Srbiji, nejednakostima u našem društvu, kako reforma poreza na zarade može uticati na finansiranje jedinica lokalne samouprave, ali i kako se odnositi prema problemu nejednakosti u globalnom kontekstu.
Publikacija sadrži i predlog izmena postojećeg zakona o porezu na dohodak građana. On predstavlja okvirni model koji bi po potrebi bio doveden u tehnički oblik koji sadrži sve potrebne elemente predloga zakona (kao što su pravni osnov izmena, obrazloženje, harmonigram, i drugi elementi).
Zahvaljujemo se svim autorima i autorkama koji su dali svoj doprinos u izradi ove publikacije.
1Ovo je zvanični podatak, iako sindikati tvrde da je taj broj veći, posebno ako uzmemo u obzir broj ljudi koji radi „na crno“ i čiji nivo zarada ne znamo. Takođe, veliki je broj onih čija je zarada tek nešto veća od minimalne. Posebno je važno istaći da veliki broj ljudi u javnom sektoru prima zaradu nižu od minimalne, pre svega domari i čistačice u obrazovnom i zdravstvenom sistemu.
2Prema Republičkom zavodu za statistiku prag rizika od siromaštva za domaćinstvo s dvoje odraslih i jednim detetom mlađim od 14 godina iznosio je 47.715 dinara u 2022. godini, minimalna zarada je iznosila u proseku oko 35.000 dinara.
3Poslednji dostupni podaci na Eurostatu su podaci za 2018. godinu, kada su se iza Srbije po bruto medijalnoj zaradi nalazile samo Bugarska, Albanija, Severna Makedonija i Tuska. Dostupni podaci se odnose na bruto zarade sa uključenim troškovima prevoza, za određene sektore i preduzeća koja imaju više od 10 zaposlenih.
4O definiciji i ulozi minimalne zarade kako je određuje MOR vidi ovde: https://www.ilo.org/global/topics/wages/minimum-wages/definition/WCMS_439072/lang--en/index.htm
5Podaci mreže Clean Clothes Campaign govore da minimalna zarada u Srbiji pokriva manje od 30% iznosa plate za život, odnosno, tek jednu trećinu troškova koji bi radnicima i radnicama i njihovim porodicama obezbedili dostojanstvene uslove života. Vidi više na: https://cpe.org.rs/vesti/poslednji-podaci-plata-za-zivot-u-srbiji-114-752-dinara/
6Prema autorki Intan Suvandi (Intan Suwandi) pored deagrarizacije, jedan od uzroka rasta globalne rezervne armije rada u poslednjih nekoliko decenija predstavlja upravo integracija radnica i radnika bivših zemalja Istočnog bloka (uključujući i Kinu) u globalno tržište.
7Radenković, 2016, str. 62.
8Vidi: RAS, 2023.
9Vidi više u: Suwandi, 2023.
10Prosečna potrošačka korpa meri prosečnu potrošnju domaćinstava koja se nalaze od trećeg do osmog decila. Ono što je važno podvući za obe kategorije potrošačkih korpi jeste to da polaze od realnih mogućnosti domaćinstava da zadovolje svoje potrebe i u tom smislu nisu objektivni parametri koji pokazuju koliko je novca zaista potrebno za dostojanstven život.
11UNICEF, 2023, str. 9.
12Vidi više na: https://ec.europa.eu/eurostat/statistics-explained/index.php?title=Comparative_price_levels_for_food,_beverages_and_tobacco
13Podaci dostupni na: https://publikacije.stat.gov.rs/G2022/HtmlL/G20221313.html
14World Bank Group, 2023, str. 3.
15Aleksić, 2023, str. 23.
16Vidi više u tekstu Sarite Bradaš u nastavku ove publikacije.
17Arandarenko, 2023.
18Podaci dostupni na sajtu Poreske uprave Republike Srbije: https://www.purs.gov.rs/sr/biro-za-informisanje/Strana2/Strana6/9312/podneto-29810-prijava-za-utvrdjivanje-godisnjeg-poreza-na-dohodak-gradjana-za-2022-godinu.html
19Republički zavod za statistiku, 2022, str. 21.
20Podaci navedeni prema terenskim istraživanjima Centra za politike emancipacije. Istraživanje o uslovima rada u automobilskoj industriji biće objavljeno početkom 2024. godine, a istraživanje iz 2017. godine, o uslovima rada u tekstilnoj industriji, vidi ovde: https://cpe.org.rs/publikacije/istrazivanje-o-uslovima-rada-u-tekstilnoj-industriji-u-srbiji/
21Juna 2023. godine radnice i radnici Fabrike Falk Ist u Knjaževcu štrajkom su izborili povećanje zarada za 10%; novembar 2023. godine obeležio je štrajk poštara sa zahtevom za povećanjem zarada; gotovo redovno se za veće zarade bore prosvetni radnici i radnice itd.
22Vidi: https://www.srbija.gov.rs/tekst/329944/poreski-sistem.php
23Npr. izgradnja stadiona u nekoliko gradova u Srbiji suprotstavljana je malim ulaganjima u zdravstvene ustanove i škole. Dugo je u javnosti postojala i istrajna kritika projekta Beograd na vodi.
25Bruto zarada ovde podrazumeva takozvani bruto 1, odnosno isključuje troškove koje poslodavac ima u vezi sa zaradom zaposlenog.
26Dodatno, utvrđena je i najniža mesečna osnovica za doprinose, pa tako radnice i radnice koji rade nepuno radno vreme i zarađuju iznos niži od iznosa ekvivalentnog minimalnoj osnovici, plaćaju srazmerno veće doprinose.
27OECD, 2023, str. 14.
28Vidi više u: Hoy, 2022.
29Vidi više na: https://stats.oecd.org/index.aspx?DataSetCode=Table_I6
30Obračun je rađen prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za oktobar 2022. godine. Prosečna mesečna bruto zarada u tom trenutku iznosila je 104.039 dinara.
31Vidi: Arandarenko, 2023.
32O neselektivnim novčanim isplatama građanima i građankama, vidi više u: Fiskalni savet, 2023; Fiskalni savet, 2021.
33Vidi više: https://dri.rs/godisnji-izvestaji-o-radu?godina=2022
34Vidi više: https://www.purs.gov.rs/sw4i/download/files/box/_id_43768/Najveci%20duznici%20na%20dan%2028022023_pravna_lica_aktivni.pdf, https://www.purs.gov.rs/sw4i/download/files/box/_id_43777/Najve%C4%87i%20du%C5%BEnici%20na%20dan%2028022023_preduzetnici.pdf
35Kao izdržavane članove porodice Zakon o porezu na dohodak građana definiše sledeća lica koja obveznik izdržava: maloletna deca, odnosno usvojenici; deca, odnosno usvojenici na redovnom školovanju ili za vreme nezaposlenosti, ako sa obveznikom žive u domaćinstvu; unuci, ako ih roditelji ne izdržavaju i ako žive u domaćinstvu sa obveznikom; bračni drug; roditelji, odnosno usvojioci.
36Piketi, 2023, str. 154-164.
37Plata koja pokriva sve troškove života osnovno je ljudsko pravo koje se garantuje Univerzalnom deklaracijom Ujedinjenih nacija, Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Evropskom socijalnom poveljom Saveta Evrope. Domaći Ustav garantuje „pravičnu naknadu za rad“, ali prepušta Zakonu o radu da definiše šta to znači. Međunarodna mreža organizacija i sindikata Clean Clothes Campaign izašla je 2021. godine sa proračunom plate za život za 15 zemalja Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope uključujući i Srbiju. Taj proračun za sada predstavlja jedini proračun stvarnih troškova života koji nije vezan za trenutne mogućnosti potrošnje.