Kako do
progresivnog
oporezivanja
zarada?

Porez predstavlja izdatak pojedinaca i pravnih lica i istovremeno glavni prihod bilo koje države kojim se finansiraju njene osnovne funkcije. To znači da svi članovi jedne zajednice izdvajaju određena sredstva u zajedničku kasu kako bi iz nje bili finansirani servisi nužni za opstanak i napredak društva.

Tri su osnovna predmeta oporezivanja: potrošnja, dohodak i imovina. U zavisnosti od svojih ciljeva svaka država kreira specifičan poreski sistem. U te ciljeve mogu spadati privredni rast, ekonomska stabilnost, puna zaposlenost, ali i redustribucija dohotka, smanjenje ekonomskih i uopšte društvenih nejednakosti, ulaganje u zdravstvo, obrazovanje, infrastrukturu, i sl.

Ovo je važno imati u vidu jer privredni rast ne vodi nužno i socijalnom blagostanju, pa je upotrebom poreza moguće korigovati primarnu raspodelu dohotka u privredi. Tačnije, moguće je obezbediti preraspodelu dohotka i blagostanja od bogatih ka siromašnijima, što u modernim društvima, koja karakterišu rastuće siromaštvo, velika ekonomska nejednakost i posledična socijalna nestabilnost, ima sve veći značaj.

Razlika u poreskim stopama između najviših i najnižih zarada indikator je progresivnosti, odnosno, regresivnosti poreza.

Ukoliko sa rastom zarada raste i poresko opterećenje govorimo o progresivnom, a ukoliko sa rastom zarada opada poresko opterećenje govorimo o regresivnom poreskom sistemu. Ukoliko je poreska stopa za sve ista, nezavisno od prihoda, onda govorimo o ravnom (flet) poreskom sistemu.

Progresivno oporezivanje jedna je od ključnih mera preraspodele bogatstva ka siromašnijima.

Ipak, važno je napomenuti da progresivne poreske stope nisu same po sebi garant smanjenja nejednakosti u društvu, već je ovu meru nužno da prate odgovarajuća ulaganja u javne servise i razvijanje odgovarajućih socijalnih politika koje će dodatno obezbediti blagostanje siromašnijim slojevima društva.

Motiv za izradu predloga progresivnog oporezivanja zarada proizilazi iz potrebe za rešavanjem problema siromaštva radnica i radnika u Srbiji, kao i potrebe da se interveniše u ogromne i rastuće nejednakosti u našem društvu. U prilog tome govore i duboko uznemirujući podaci da se minimalna zarada u Srbiji, koju prima nekoliko stotina hiljada radnica i radnika, nalazi ispod praga siromaštva za tročlanu porodicu, a da su prosečna i medijalna zarada u Srbiji među najnižima u Evropi.

Evidentno je i da država kroz socijalne i poreske politike ne koristi postojeći manevarski prostor u nacionalnim okvirima kako bi poboljšala životni standard najširih slojeva stanovništva. Jedna od takvih politika jeste i uvođenje progresivnog oporezivanja. Srbiji je neophodna temeljna reforma poreskog sistema, sistema socijalnih davanja i velika promena u načinu na koji se troši javni novac. Predlog progresivnog oporezivanja zarada vidimo kao sastavni deo nužne sveobuhvatne reforme.

Progresivno oporezivanje još uvek nije tema kojom se šira javnost u Srbiji bavi, iako su prethodnih godina od strane Fiskalnog saveta Srbije, Međunarodne organizacije rada i pojedinih ekonomista objavljivani manje ili više razrađeni predlozi za reformu poreza na dohodak koja bi u svojoj suštini bila progresivna.

Ovde želimo da napomenemo da je nedavno istraživanje koje je objavila Svetska banka, pokazalo da su poreski obveznici spremniji da plaćaju poreze ukoliko je njihov karakter progresivan. Tako bi i reforme koje uvode progresivnost u naš poreski sistem mogle imati dodatnu korist povećanjem spremnosti ljudi da plate porez, baš kao što i obrnuto može biti slučaj – veća regresivnost, odnosno manje poresko opterećenje bogatih, može voditi manjoj motivisanosti ostalih obveznika da plaćaju porez.

Kada su u pitanju zarade, u Srbiji se obračunava poreska stopa od 10% na sve zarade. Izvesna doza progresivnosti postoji usled neoporezivog dela zarade koji je više puta, kroz godine, menjan. Tako je neoporezivi deo zarade u 2022. godini iznosio 19.300 dinara, u 2023. godini 21.712 dinara, dok je za 2024. godinu povećan na 25.000 dinara.

Dodatnu progresivnost uvodi i godišnji porez na dohodak koji plaćaju svi građani i građanke koji su u kalendarskoj godini ostvarili dohodak veći od trostrukog iznosa prosečne godišnje bruto zarade, odnosno, prema podacima za 2023. godinu, više od 4.269.564 dinara. Ipak, važno je napomenuti da godišnjem porezu na dohodak građana ne podležu samo zarade, već zbirno svi prihodi, uključujući i prihodi od samostalne delatnosti, prihodi od autorskih prava, prava srodnih autorskom pravu i prava industrijske svojine, prihodi od kapitala, prihodi od nepokretnosti, kapitalni dobici, kao i drugi prihodi.

Pored poreza, zaposleni plaćaju i obavezno socijalno osiguranje. Kada se u obračun zarada uključe doprinosi opterećenje dobija regresivan karakter jer je zakonom regulisano da najvišu mesečnu osnovicu doprinosa čini petostruki iznos prosečne mesečne bruto zarade. To u praksi znači da u 2024. godini svi oni koji su ostvarili bruto zaradu veću od 573.470 dinara mesečno, ne plaćaju doprinose preko tog iznosa. To opet znači da oni sa većim zaradama izdvajaju za doprinose manje novca, proporcionalno svojim primanjima, u odnosu na one sa niskim zaradama. Tako radnici i radnice koji rade za minimalnu zaradu za doprinose izdvajaju 20% svoje bruto zarade, dok neko ko prima neto zaradu u vrednosti od 500.000 dinara, za doprinose izdvaja manje od 15% svoje ukupne, bruto zarade.

Kada se zbirno gledaju porez i doprinosi koji su obračunati na teret radnika i radnica, ostaje uočljiva regresivnost. Tako radnik koji prima 100.000 neto izdvaja oko trećine svoje bruto zarade za poreze i doprinose, dok kod izrazito visokih zarada, usled postojanja najviše mesečne osnovice za obračun doprinosa, ovaj procenat ima tendenciju pada, pa oni čija neto zarada iznosi milion dinara za poreze i doprinose izdvajaju tek petinu svoje bruto zarade. Onima čija neto primanja dosežu 2 miliona dinara ovaj procenat pada na ispod 14%, što je manje od stope poreza na prihode od kapitala koja iznosi 15%.

Regresivnosti u našem poreskom sistemu doprinosi i odluka da se obveznici godišnjeg poreza na dohodak građana koji imaju manje od 40 godina života, oslobode plaćanja ovog poreza do iznosa od 8.539.128 dinara, odnosno, šestostruke prosečne godišnje zarade isplaćene u Republici Srbiji.

Zaposleni sa poslodavcem sklapa ugovor o radu u kojem novčani iznos osnovne zarade mora biti iskazana u bruto iznosu i u novcu.

Na teret zaposlenog potom se od plate odbija porez od 10%, kao i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje i to po sledećim stopama: za penzijsko i invalidsko osiguranje 14%, za zdravstveno osiguranje 5,15%, a za osiguranje za slučaj nezaposlenosti 0,75%. Ostatak novca predstavlja neto platu radnika ili radnice.

Pored isplaćivanja ove zarade zaposlenima, koja se često naziva bruto 1, poslodavac ima obavezu da plati i doprinose na teret poslodavca i to: za doprinose za penzijsko i invalidskog osiguranje 10% i zdravstveno osiguranje 5,15%. Vrednost ukupnog troška poslodavca nekada se naziva i bruto 2.

Prosek ukupnog poreskog opterećenja zarada za zemlje OECD u 2023. godini, ukoliko gledamo i porez i doprinose koji su obračunati na račun radnika i radnica, je bio 24,9%. Najveće opterećenje je u Belgiji, u proseku 39,9% bruto zarade. Danska, Nemačka i Litvanija nalaze se na preko 35%, dok su na dnu ove liste Kolumbija sa 0% i Čile sa 7%.

Progresivno oporezivanje zarada nije nikakva retkost, iako način implementacije varira od zemlje do zemlje. Tako u Austriji postoji sedam poreskih razreda.* Granica neoporezivog dela nalazi se na 11.000 evra na godišnjem nivou, a zatim poreske stope progresivno rastu. Tako se stopa od 20% primenjuje na zarade od 11.000 do 18.000 evra, stopa od 32,5% na deo zarade do 31.000 evra, 42% na deo zarade do 60.000 evra, 48% na deo zarade do 90.000 evra, 50% na deo zarade do milion evra i 55% na svaki evro preko jednog miliona. U Francuskoj je granica neoporezivog dela 10.777 evra na godišnjem nivou, a zatim stopa poreza progresivno raste od 11% do 45% za sve koji zarađuju više od 168.994 evra na godišnjem nivou. U Sloveniji je neoporezovano 44,4% prosečne zarada, a potom se plaća 16% poreza na zarade do 8.755 evra godišnje. Poreske stope dalje progresivno rastu od 26% pa do 45% za sve koji zarađuju više od 74.160 evra.

U poređenju sa članicama EU, Srbija se nalazi među zemljama koje imaju najviše poreske stope na niske zarade (one zarade koje iznose do 50% i 67% prosečne zarade). Poreska stopa na najniže zarade (50% prosečne) kreće se u rasponu od 6,9% u Španiji do 36,2% u Rumuniji, pri čemu 23 države EU imaju poresku stopu na najniže zarade manju od Srbije (26,2%). Zarade koje su iznad prosečnih manje su oporezovane u Srbiji nego u većini EU članica: poreske stope na zarade koje iznose 125% prosečne, veće su u 16 zemalja, a veću stopu poreza na zarade koje su u nivou 167% prosečne, ima 20 država.

Ovaj pregled nije potpun, a sistem poreza i doprinosa je mnogo kompleksniji – često se pri obračunu uzima u obzir i vaš bračni status, da li imate izdržavane članove domaćinstva, ili je dopunjen progresivnom stopom doprinosa za zdravstvo kao što je slučaj u Slovačkoj.

*Navedeni su podaci za 2022. godinu.

Minimalna zarada u Srbiji, koju prema zvaničnim podacima prima oko 250.000 radnica i radnika, u proseku iznosi 47.000 dinara i nalazi se ispod praga siromaštva za tročlanu porodicu.

Sindikati tvrde da je broj radnica i radnika na minimalcu daleko veći, posebno ukoliko uzmemo u obzir broj ljudi koji rade “na crno” i čiji nivo zarada ne znamo. Takođe, ogroman broj zaposlenih prima zaradu koja je tek nešto malo veća od minimalne. Podaci za maj 2024. godine nam pokazuju da gotovo trećina zaposlenih, ili oko 650.000 ljudi, prima zaradu koja je manja od 60.000 dinara. Posebno je važno istaći da veliki broj ljudi u javnom sektoru prima zaradu i nižu od minimalne, a to su pre svega domari i čistačice u obrazovnom i zdravstvenim ustanovama.

Minimalna, ali i medijalna zarada u Srbiji su među najnižima u Evropi. Nižu minimalnu zaradu primaju radnici i radnice u Bugarskoj i Letoniji, nižu medijalnu zaradu primaju zaposleni u Bugarskoj, a prosečna zarada zaposlenih u svim zemljama EU je veća od prosečne zarade u Srbiji.

Činjenica da je više od 70% zaposlenih primilo zaradu nižu od prosečne govori o ogromnim nejednakostima u zaradama. Prosečna ugovorena neto zarada u 2023. godini iznosila je 86.000 dinara i pokrivala je tek 60% plate za život, dok minimalna zarada 2024. godine pokriva tek trećinu plate za život.

Iznos plate za život nam govori koja je to najniža zarada koja bi radnicama i radnicima i njihovim porodicama omogućila elementarno pristojan život. Ona uvek mora biti dovoljna da pokrije osnovne potrebe uključujući hranu, odeću, stanovanje, javni prevoz, komunalije i telekomunikacije, obrazovanje, slobodno vreme i kulturu, adekvatnu zdravstvenu zaštitu, troškove za higijenu i odmor.

Plata koja pokriva osnovne socijalne i egzistencijalne potrebe radnika ili radnice i njihovih porodica u Srbiji iznosi 144.457 dinara.

Prema zvaničnim podacima za maj, čak 87% zaposlenih imalo je platu manju od 140.000 dinara.

Uprkos tome što je plata za život prepoznata u mnogim međunarodnim dokumentima, poput Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija i Evropske socijalne povelje, ali i činjenici da Zakon o radu eksplicitno navodi da minimalna zarada mora zadovoljiti osnovne socijalne i egzistencijalne potrebe zaposlenih i njihovih porodica, radnici i radnice u Srbiji i dalјe žive u siromaštvu.

U poslednjih 40 godina u Srbiji prosečni dohodak siromašnije polovine stanovništva smanjen je za 14%, dok je 10% stanovnika sa najvišim prihodima povećao prosečan dohodak za 44,3%. Najveći pad životnog standarda beleži se kod 20% najsiromašnijih, a najveći rast u okviru 1% najbogatijih koji su udvostručili svoje prihode. Siromašni su postali još siromašniji, a bogati još bogatiji što je pokazatelj rasta nejednakosti u posmatranom periodu.

Poreske i socijalne politike u Srbiji veoma malo doprinose smanjenju tržišnih nejednakosti u dohotku, što nameće zaključak da su nužne promene u ovim oblastima. U poređenju sa zemljama EU, Srbija je među zemljama koje imaju najviše poreske stope na niske zarade. Zarade koje su iznad prosečnih manje su oporezovane u Srbiji nego u većini EU članica. Za razliku od svih zemalja EU, u Srbiji ne postoje olakšice za izdržavane članove porodice.

Položaj radnika i radnica koji primaju minimalnu zaradu u Srbiji pogoršan je od 2020. godine do danas, kako u odnosu na one koji su primali medijalnu, tako i u odnosu na radnike i radnice koji su primali prosečnu zaradu. U navedenom periodu učešće minimalne zarade u medijalnoj zaradi palo je sa 68,8% na 57,5%, dok je učešće u prosečnoj zaradi smanjeno sa 52% na 44%. Razlog za to je dvostruko veći nominalni rast medijalnih i prosečnih u odnosuna minimalne zarade: medijalne zarade su rasle po prosečnoj godišnjoj stopi od 11,2%, prosečne po stopi od 10,6%, a minimalne po stopi od 5,3%.

Ukoliko želimo da kao društvo intervenišemo i utičemo na smanjenje nejednakosti i eliminaciju siromaštva, jedan od važnih koraka koji moramo preduzeti jeste i temeljna reforma poreskog sistema. U sklopu te reforme nužna je promena načina na koji se oporezuju zarade, čime je moguće direktnije raditi na preraspodeli bogatstva i poboljšanju životnog standarda siromašnijih slojeva.

Imajući to u vidu radili smo na predlogu mogućih modela progresivnog oporezivanja zarada. Naš predlog omogućava i da ukupan trošak zarade koju isplaćuje poslodavac ostane nepromenjen. Progresivnost poreza stvorila bi prostor za potpuno ili delimično oslobođenje poreskih izdataka niskih zarada i automatsko povećanje neto iznosa kod tih zaposlenih. Veće poresko opterećenje viših i najviših zarada značilo bi proporcionalno smanjenje njihovih neto iznosa.

Važno je naglasiti da su dosadašnja povećanja neoporezivog dela zarade, bila ustupak poslodavcima, kao svojevrsna kompenzacija za povećanje minimalne zarade. Takođe, periodično smanjenje doprinosa išlo je uvek iz dela doprinosa koji su obračunati na teret poslodavca (bruto 2).

Obrazloženje našeg modela možete pročitati klikom OVDE

Kako bi se menjale zarade možete proveriti na kalkulatoru klikom OVDE

Poreske i socijalne politike u Srbiji je nužno menjati kako bi više doprinosile smanjenju rastućih nejednakosti. Međutim, one nisu dovoljne, već je potrebno unaprediti politike pre-distribucije, koje će smanjiti nejednakosti u dohotku pre oporezivanja. Politike pre-distribucije uključuju: adekvatno regulisanje minimalne zarade, besplatno i dostupno obrazovanje koje će deci iz siromašnih porodica omogućiti kvalitetno obrazovanje, a time i mogućnost da kao odrasli imaju dobre zarade, kontrola zakupa stanova kojom se reguliše visina zakupa koju vlasnici mogu da naplate, antimonopolski zakoni kojima se ograničava moć i profit monopola, itd.

Nekoliko godina unazad ukupni prihodi u budžetu Republike Srbije rastu. Ipak, ono što je uočljivo, kao konstanta, jeste činjenica da 70% budžetskih prihoda čine zbirno porez na dohodak građana, porez na dodatu vrednost (PDV) i akcize. Gotovo dve trećine budžeta praktično se puni iz poreza na potrošnju – PDV-a i akciza – koji u većoj meri opterećuju one najsiromašnije. Ovde se posebno može izdvojiti PDV, koji čini gotovo polovinu ukupnih budžetskih prihoda.

U suštini, PDV ima regresivni karakter jer bogatija domaćinstva, sa rastom prihoda, manju proporciju svojih primanja koriste direktno na potrošnju. Bogatija domaćinstva imaju mogućnost štednje ili ulaganja, dok siromašniji slojevi sve svoje prihode odmah troše, pa čak moraju da posežu i za pozajmicom kako bi obezbedili sebi zadovoljenje osnovnih potreba.

To ne znači da PDV treba ukinuti. Potrebni su drugi mehanizmi koji bi mogli da iznivelišu regresivni karakter ovog poreza, poput snižavanja poreske stope za osnovne životne namirnice i povećanje stope za luksuzna dobra.

Takođe, neophodno je racionalno i transparentno trošenje budžetskih sredstava na način koji će ljudima sa najnižim primanjima omogućiti kvalitetniji život, izlazak iz siromaštva i socijalnu podršku. Sasvim suprotno, javni novac se često ulaže u projekte koji nisu od opšteg društvenog značaja.

A novca ima. U 2022. godini je učešće javne potrošnje u BDP-u Srbije bilo 46,9%, što je približno nivou proseka za EU koji iznosi 49,8%. Isti autor navodi da je udeo javne potrošnje u BDP-u Srbije veći nego u Sloveniji (45,5%), Češkoj (44,6%) i Slovačkoj (42,3%). U pitanju su tri zemlje sa najmanjim koeficijentom nejednakosti u EU i izrazito niskim siromaštvom, što je u dijametralnoj suprotnosti sa socijalnom slikom Srbije. Postavlja se, dakle, pitanje - kako se usmerava javni novac.

Kada pogledamo Zakon o budžetu Republike Srbije za 2024. godinu primetna je tendencija velikih ulaganja u sektore države koje možemo nazvati represivnim. Tako za kapitalna ulaganja u Bezbednosno-informativnu agenciu (BIA) Vlada Republike Srbije obezbeđuje 416 miliona dinara. Nasuprot tome, indikativno je da opredeljena sredstva za kapitalne investicije Ministarstva zdravlja iznose tek 175 miliona dinara. Za Ministarstvo unutrašnjih poslova opredeljeno je 6 milijardi dinara, a za Ministarstvo odbrane više od 10 milijardi. Istovremeno, Ministarstvo prosvete za kapitalne investicije dobija manje od 1,5 milijardi dinara budžetskih sredstava, Ministarstvo zaštite životne sredine 687 miliona, a Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede manje od 2 milijarde dinara. Posebno je važno naglasiti činjenicu da su u budžetu za 2024. godinu planirani troškovi izgradnje nacionalnog stadiona u visini od 13 milijardi dinara, kao i izdvajanja za međunarodnu izložbu EXPO 2027 od čak 22,6 milijardi. Isti nivo izdataka za stadion i EXPO planiran je i za 2025. i 2026. godinu.

Ova raspodela budžetskih sredstava pokazuje prioritete Vlade. Ona takođe pokazuje i mogućnost uštede i preraspodele postojećeg budžeta ka sektorima koji imaju veći redistributivni potencijal.